Niko Kao Ti

7.deo

Sela sam do njega i u svoja krila spustila vatu i alkohol. S vremena na vreme pogledala bih ga krajičkom oka, natopila sam vatu i smestila prst na njegovu bradu pa ga okrenula ka sebi.

Gledao me u oči sve vreme, a ja zbog blizine nisam smela da uzvratim pogled. Tek kad se namrštio na moj stisak i verovatno bol pogledala sam ga direktno u oči.

''Boli?'' upitala sam smireno uzimajući drugu vatu.

''Ne.. samo neću da se mučiš...''

''To što me lažeš ne čini te većom muškarčinom u mojoj glavi..'' rekla sam tiho i vratila ga u prvobitni položaj, ali me ovog puta uhvatio za ruke i zalepio ih jednu uz drugu spuštajući ih u pravcu svojih grudi.

''Toliko silno želiš da dovršiš ovo?''

''Ne želim da umreš, znam da je ovo posledica onog udarca od juče.. Andrej je takav. Navikni se, i kloni ga se...osvetoljubiv je izuzetno'' rekla sam ravnodušno. Bar sam to pokušavala da budem, dok me ovako gleda, nije lako odupreti mu se.

''Neću umreti. I znam ja vrlo dobro kakav je Andrej, ali ti bi mogla da ga se kloniš jer sad kad zna da si drugarica moje sestre on će-...''

''Tukao si se samo zato što sam drugarica tvoje sestre? Ne zato što se on poneo kao pizda? Mislila sam da ti jedini to vidiš ali očigledno grešim...'' krenem da izvučem ruke iz njegove ali ih on blago stegne.

''Nisam se tukao. Udario sam ga jer niko ne sme da te muva...'' nasmejao se šmekerski što me nateralo da prevrnem očima iako mi je nešto zagolicalo stomak.

''...niko osim mene...''  šapnuo je sebi u bradu nadajući se da neću čuti ali jesam, zbog toga sam skrenula pogled.

''Pusti me da završim''

''Samo ako normalno nastaviš da razgovaraš sa mnom''

''Ja ovako razgovaram sa svima''

''Sa Hris ne''

''Ona je drugo..''

''Tako si tvrdoglava. Samo želim da budemo prijatelji''

''I to je nemoguće. Veliko si njuškalo za razliku od Kike, ona me čini srećnom ti me vraćaš korak po korak unazad u prošlost iz koje bežim. Zato ućuti i pusti mi ruke...'' uradi to odmah i ustane sa kreveta.

''Onda idi. Ako te ja činim da se osećaš loše...'' nije mi delovalo kao da je ljut, samo mi je terao inat. Oslonio se rukama o krevet i sa dva prsta izvukao vatu iz mojih ruku. Ušao je u kupatilo i stao ispred ogledala gde je sam sebi očistio ranice. Razmišljala sam o svemu što je rekao i o svemu što je meni u gnevu na druge izletelo njemu u lice.

Znam da se loše ponašam prema njemu možda bi mi bio dobar prijatelj da ne znam u kakvom svetu živim. Zato ga želim dalje od sebe, u Kiku se neću zaljubiti, a Petar je izuzetno šarmantan i dobar prema meni. Ne želim da budemo bliski, samo mi ljubav još treba.

Ne želim je. Ne želim da on pati sa mnom niti da ja patim ako on ne oseti isto. Zato je grubost rešenje.

''Znaš gde su vrata. Ili si zaboravila? Da te odvedem do njih?'' upitao je i pogledao me. Njegova umišljenost i njegova ironija, jedine njegove mane.

''Znam gde su vrata Petre, sama ću...'' ustala sa sa kreveta i krenula ka vratima.

《Petar pov》

Prevrnuo sam očima kad sam čuo da otključava vrata. Bacio sam vatu ikrenuo za njom. Uzeo sam jaknu i izleteo iz stana.

''Ćao Anja...'' već sam stajao iza nje namršten i besan kada je Vuk uopšte skupio hrabrosti da joj priđe i to u mojoj zgradi u kojoj mogu da se pojavim kad god i razbijem mu nos jer stoji i diše vazduh koji deli sa njom.

''Ćao Vuče'' rekao sam najtamnijom bojom svog glasa i rukom dohvatio Anjinu preplićući nam prste.

''Petre... drugarica ti je došla u posetu je li?'' upitao je rugajući mi se. Prevrnem očima i nasmejem se lažno toj njegovoj ''dobroj'' fori.

''Mislio sam da znaš da je normalno kad devojka dođe kod svog dečka. Logično je da zajedno provode mnogo vremena...'' želeo sam da ga maknem od nje. Taj sjaj u njegovim očima dok je gleda mi se ne dopada, a ne dopada mi s eni to što znam kako je gleda, želi je i čuo sam kako to govori, ne dam mu da je povredi dovoljno su je sjebali. Ne želim da joj od sad iko ruši snove i mir.

''Devojka? Anja nisam znao da ste zajedno...'' pogledao ju je.

''Jesmo. I baš nam je lepo...'' rekao sam i obavio ruke oko njenog vrata.

''Pa želim vam svu sreću''

''Hvala'' rekla je tiho i nasmešila se kiselo, ali samo ja sam znao da je to kiseo osmeh. Medeno je to kako se smeje čak i kad nije iskreno. Lepo joj stoji osmeh.

Mislim da je shvatila da je spašavam. Zato igra moju igru.

''Žurimo. Tata je čeka..'' rekao sam i povukao je nežno za ruku. Mahnula mu je i izvukla ruku iz moje samo da bi mogla da mi skoči na leđa i obavije ruke oko mog vrata, a noge oko mog struka. Konačno dobijem dozvolu i ruke mi same krenu ka njoj. Smestim ih na njene butine i snažno ih stegnem.

''Bravo mala...'' rekao sam tiho. Spustio sam je kad smo se udaljili malo od zgrade i istog trena dobio nežan zagrljaj.

''Hvala što si me spasio kretenu'' rekla je tiho u moje grudi i udaljila se veoma brzo nisam stigao čak dobro ni da je pomirišem.

''Znaš da ovo nije dovoljno dobro da bi mi se zahvalila''

''Kako nije?'' upitala je zbunjeno. Sageo sam se i prstom potapkao obraz.

''Ma zaboravi Petre'' pošla je da mi okrene leđa ali sam je zavrteo ka sebi i iznenadno svoj obraz prilepio uz njene usne. Razrogačenih očiju otisne nesiguran poljubac o moj obraz. Nasmejala mi je srce iz nekog razloga.

Bio sam na sedmom nebu.

''Javi se kad stigneš kući čupava'' rekao sam tiho na njeno uho i pustio je da uđe u taksi koji sam pozvao nakon par minuta grljenja.

''Kao da je tebe briga da li sam stigla kući'' rekla je pre nego što je zatvorila vrata. Klimnuo sam glavom i šapnuo joj:

''Ne budi tako sigurna u svoje reči...'' poljubio sam je u čelo i zatvorio vrata. Gledala me, a ja sve i da sam hteo da se okrenem i odem nisam mogao. Trebalo mi je da saznajem, da grabim tu prošlost koja je tako boli i širi se na sadašnjost...

Vidim joj tugu u očima.

Nastaviće se...