Niko Kao Ti

34.deo

《Anja pov》

Hodala sam lagano ulicom. Kao da nije bila noć. Mesec je tako jako sijao. Sela sam na klupu i u daljini u onom istom kafiću posmatrala ljude kao što sam onda posmatrala njega.

Gde god da pođem sve me vraća na njega, fali mi i teško to priznajem, ali je tako. Ponekad ga i sanjam koliko mi nedostaje u stvarnosti. Viđam njegov lik i van snova i to me tako ponekad plaši.

Gde god sam se okrenula poslednjih par dana sretala sam ga. Jedino razumno mi je da je tu i da se vratio.

Kukavički je to što se krije.

《Petar pov》

Hodao sam gledajući u svoja stopala, nisam vodio računa o stvarima i ljudima pred sobom misli su mi bile u daljini. Shvatio sam koliko volim svoj život, koliko volim svoju sestru koja je uz mene sad kad mi to treba. Koliko samo volim tu malu devojčicu koja kao da je juče rođena.

Svega se prisećam i o svemu razmišljam, patetično, ali treba mi.

''Pazi malo!'' besan glas oko mene zaori se putevima mog srca te mi se disanje zaledi. Ne dižem glavu. Nemam hrabrosti ali osećam da ona baš u mene gleda.

''Petre'' šapnula je moje ime kao da ga se plaši. Kao da se preispituje jesam li stvaran ili samo halucinira. Želeo sam da je zagrlim grubo i da se na njenim grudima isplačem kao što nikad nisam. Opet to nisam učinio.

''Zdravo Anja''

''Jesi li okej?'' upitala me nakon kratke pauze uveravanja jer.. znam da sam loše izgledao sa ovim plavim kolutovima oko očijunod umora, sa telom i licem bledim kao krpa, usnama ispucalim od suvosti.

Podigao sam pogled na čokoladne oči devojčice koja je za mesec dana promenila lični opis. Jaka šminka crnila oko očiju, blede usne šljašteće od sjaja i provokativna odeća. Baš ništa u mojoj čupavoj curici nije ostalo onako kakvim sam ga upamtio.

Ništa osim očiju.

''Savršeno sam'' nabacim lažan osmeh dok njena razmazana maskara odvlači moju pažnju. Borim se sa demonima u sebi da je ne dodirnem ili sednem da porazgovaramo. Ali sam svestan toga da bih joj dušu otvorio i to jednostavno ne bi išlo..

''Ti?''

''Poprilično dobro. Mislila sam da si otišao..''

''I jesam. Ovde sam privremeno..'' na terapijama, na koje nisam hteo da idem, ali sam prinuđen. Ono što ne vidiš, moju dušu kako se raspada, moje srce kako se lomi dok ti gleda u oči i laže te, bolest koja me menja polako i sve to... sve to držim dalje od tebe. Preboli me ovako. Biće ti lakše.

A ja i da umrem umreću voljen i voleću beskrajno kao nikada.

''Am...možda bismo-..''

''Ne bismo. Izvini Anja, imam važnija posla..'' ostanem hladan dok je obilazim i suza mi več klizi niz lice dok u njenim ičima vidim plamen mržnje. Nastavljam bez i da je pogledam. Ne mogu da priuštim sebi da povratim sve što smo imali i ostavim je samu. Obećao sam..

....

''Kako se osećaš momče?'' veseli čikica me bodri i tapka po ramenu dok ponovo prolazim kroz ovo. Svetla, ona mašina, moja krv koja teče, pomalo bolan proces.

''Sjajno sam. Nikad bliži Bogu...''

''Čovek kad kroz ljubavi prema stvarima na ovom svetu dođe do vanovozemaljske ljubavi postane pravi čovek...''

''Osećam se krivim što sam se Boga setio sada kada mi njegova pomoć treba. Kao da me kažnjava za to što nisam dovoljno verovao..''

''Eh.. momče nekada je dovoljno da se pomoliš za pomoć, kad ti on pomogne, zahvali mu se i to će biti dovoljno..'' zastao je izvlačeći iglu iz moje vene.

''Mada ja mislim da ja i ti ovo možemo da izguramo i bez njega'' osmehnuo sam se i klimnuo glavom iako mu nisam verovao. Znao sam ja da je sve oko mene samo privremeno...

Nastaviće se...