Niko Kao Ti

30.deo

《Petar pov》

Hteo sam da potrčim za njom, ali mi se u trenutku slošilo, zavrtelo mi se u glavi i sve što sam ispred sebe video bile su siluete.

''Hristina!'' povikao sam je pre nego što sam izgubio ravnotežu.

''Petre!'' vrisnula je i snažno me uhvatila. Umeđuvremenu izgubio sam svest. Ne sećam se dešavanja nakon toga momenta.

.....

《Hristina pov》

''Mama smiri se..''

''Kako da se smirim?! Izgubiću i njega! Ne mogu to...ne mogu!'' neprestano je plakala iako zapravo nismo znale šta se dešava unutar te bolničke sobe. Nisam zvala Anju, rekla bih da je besna otišla, želim da čujem da li Petar uopšte želi da je vidi.

''Mama nećemo ga izgubiti, veruvatno su vitamini, nedistatak nečega.. Hej, pa Petar je zdrav momak.. veseo, ima sto kila u njemu samo u mišićima. Ne brini... sve će biti okej.. hajde popij ovo'' dala sam joj tabletu za smirenje i donela joj potom čašu vode. Doktor je rekao da će izvršiti neka testiranja još, rekao je da sačekamo, pa smo to i uradile. Sve što mi je bilo dovoljno da znam je da je on buden i stabilan.

To je bilo dovoljno.

Mada. Sablasni momenti oko mene i nisu baš donosili lepe misli. Ove boje oko nas, zatvorene i monotone, miris krvi i glasovi. Neki su bili srećni jer je uganuti prstić uvijen i dobili su lizu, neki su bili zabrinuti, hodali su gore dole, neki su bili izgubljeni u dešavanjima, neki su bili nemi.

Sve to vreme nisam se nalazila ni ujednoj od tih grupa. Ja samo nisam znala, da li smo s razlogom tu ili se džabe brinem.

Nisam htela da me iko dira, nisam htela da me iko grli, htela sam da čekam da mi neko kaže da li je moj bata dobro ili ne.

.....

''Možeš sad da uđeš...'' doktor izgovori kada mama uplakana izađe iz sobe.

''Kasnije ćemo razgovarati oči u oči. Želim da mi kažeš istinu, a ne da mi mažeš oči'' zapretila sam doktoru iako je bio stariji od mene. Imala sam dosta prijatelja ovde koji su radili. Zato sam se osećala dovoljno bezbednom da ovo izgovorim.

Ušla sam u sobu i ugledala ga kako sedi na krevetu.

''Gde si ti glupane?''

''Evo me. Kad će da me puste? Ja se osećam super...'' nasmejali smo se i zagrlili se snažno. Izgledao je stvarno okej. Kao da je slučajno zalutao tu. Zato smo pričali o svemu osim o ovome i mestu na kom smo.

....

《Petar pov》

''Momče... stigli su ti rezultati'' doktor je rekao nekako zabrinuto. Dobro dakle razboleo sam se, kilav sam.

''Svaka mi čast, šta treba da pijem da me ovo prođe...'' našalim se, ali njegov težak osmeh zabrine i mene samog iako sam hteo da se ne obazirem.

''Reci mi... kako se osećašovih dana? I najsitniji detalj..''

''Am... pa okej sam''

''Jesi li skoro bio bolestan?''

''Jesam. Kratka zimska groznica, imao sam malo i temperaturu, ali koliko za tri dana je sve prošlo pa nisam dolazio kod lekara..'' rekao sam i nervozno počeškao svoju ruku jer me polako hvata svrab oko ove igle.

''Kakav si sa fizičkim aktivnostima?''

''Okej sam. Mislim konstantno treniram idem na boks...''

''Da li se umaraš brzo ili možeš da izdržiš treninge?''

''Umaram se da, ali izdržim treninge. Primetio sam mada... često gubim dah. Ponekad zaustavim disanje jer mi se čini da ne mogu duboko da udahnem..''

''To mi je bilo dovoljno''

''Zašto?''

''Jer po rezultatima ovo je sve samo ne dobro..'' uozbiljim se i lagano se ispravim. Smestim ruke u krila i nervozno počnem da se igram prstima.

''Pa recite mi..''

''Boluješ od raka koštane srži...'' okretao je papire i govorio mi prazne reči. Dok sam ja nemo gledao u zid pored njega.

''Leukemija je teška bolest, ali... za nju postoje terapije koje danas produžavaju život mnogima-..''

''Produžavaju ga, ne obezbedi im sve što normalan život ima..''

''De momče čemu očaj-..''

''Ja imam devojku, mislio sam da ću joj biti pratnja na maturi, sigurno bih to bio ja, da ću je ispratiti na faks, da ću čeznuti za njom kad smo daleko i voditi je svuda po svetu dokle god traje-..''

''Šta te sprečava da to radiš sad?''

''Sprečava me, sve me sprečava. Jer ću da odem...'' sigurno sam klimao glavom.

''Nekada je pored terapije lek za najgore bolesti ljubav među ljudima i mir...''

''Ne želim da je prisiljavam da me voli ovakvog''

''Kakvog? Ti si momak kao i do sada-..''

''Neću još dugo takav biti. Mislite da ne znam šta leukemija sve radi ljudima? I koji je postotak onih koji dobiju više od 8 godina?'' ćutao je. Predao mi papire da i sam pogledam u njih.

''Ovo je baš loše...'' rekao sam tiho pažljivo analizirajući.

''I nije tek počela..''

''Da u poodmaklim je stadijumima..''

''Ovde ništa ne pomaže. Pa ni terapije..'' nasmejao sam se i lagano mu pružio rezultate. Spustio sam se na jastuk i šapnuo mu:

''Neću da im kažete. Ne mogu. Moja majka je jedva preživela smrt mog oca iako su bili razvedeni, ta žena je odustala od života davno i tu je samo zbog sestre i mene. Ne želim da zna''

''Petre to je sve samo ne pametno''

''Briga me. Nikada nisam radio zdravorazumske stvari, radio sam one koje bi drugima pomogle. Smatram da ovako pomažem svima...''

Nastaviće se...