"Naši pogledi", ZAVRŠENA

4.𝓭𝓮𝓸

"𝓝𝓪𝓼𝓲 𝓹𝓸𝓰𝓵𝓮𝓭𝓲" - 4.𝓭𝓮𝓸

Helen je nakon doručka otišla kući, a ja sam pospremala kuhinju i razmišljala, a onda onda odjednom ostavila sve.

Ja:"Tetka izlazim!"

Viknem iz kuhinje, te obrišem ruke, dohvatim telefon i izađem napolje. Udjem u auto i odvezem se do Camerona. Ako sam videla Olivera u njegovoj kuci onda ga sigurno zna.

Stanem ispred dvorišta, a onda izadjem i odem do vrata. Kada sam htela da pokucam stala sam.

Da li znam šta radim? Šta ako nikada nije zapravo hteo da se vrati po mene?

Odustanem i krenem ka autu, ali se tada otvore vrata i začuje poznat glas.

Cameron:"Aurora?"

Okrenem se ka njemu i nasmejem se.

Ja:"Želim da razgovaramo."

Klimnuo je glavom, a onda se pomerio kako bi ja ušla.

Ja:"A da nisi ti krenuo negde."

Cameron:"Nije bitno."

Udjem unutra i sednem u dnevnu sobu.

Cameron:"Pa o čemu je reč?"

Upita me i nakon nekoliko sekundi ćutanja, sam progovorila.

Ja:"Da li možda znaš Olivera? Oliver Collins."

Cameron:"Da, naravno."

Tada disanje počne da mi se ubrzava.

Cameron:"Aurora? Aurora, jel si dobro."

Pridje mi i klekne ispred mene, ali se odjednom trgnem kada začujem zvuk telefona. To je bio njegov. Uzeo je telwfon iz dzepa, te prekinuo poziv.

Ja:"Dobro sam. Možeš li da mi daš njegovu adresu?"

Pogleda me zbunjeno, ali mi ipak napiše.

Krenem da ustanem, ali mi se zavrti u glavi i Cameron me uhvati za rame i vrati na krevet.

Pomerim svoje rame i on tada skloni ruku.

Tada mu opet zazvoni telefon, ali on opet prekine poziv.

Ja:"Javi se."

Cameron:"Ma pusti to. Da li si ti dobro?"

Pogledam ga pravo u oči i polako se smirim, a onda odgovorim.

Ja:"Jesam."

I opet mu zazvoni telefon i on opet prekine, te opet zazvoni, ali sada se javio. Ustane i udalji se od mene. Dok se on svadjao sa verovatno ženskom osobom koliko čujem, ja sam ustala sa kreveta i otišla iz kuće.

Sedela sam u parku na klupici, gde bismo Oliver i ja sedeli malo nakon škole, i gledala u papirić na kojoj je njegova adresa.

Koliko god sam htela da odem, plašila sam se.

Duboko udahnem vazduh, a onda skupim svu hrabrost i odem do njegove kuće.

Nakon desetaka minuta sam stigla i nisam smela da izadjem iz auta. Iz auta sam videla da su se vrata otvorila i to je bio on. Možda ga nisam videla trinaest godina, ali sam znala da je on.

Izadjem iz auta i odem do kapije, te udjem u dvorište i kada me je ugledao bio je iznenađen.

Oliver:"Nemoguće. Aurora?"

Ja:"Olivere."

Nisam mogla da izdržim zatrcala sam mu se u zagrljaj, a on mi uzvrati.

Oliver:"Mislio sam da si mrtva."

U glasu mu se začuje tuga. Odvojim se od njega i plakao je.

Ja:"Mrtva?"

Oliver:"Pre osam godina sam dolazio po tebe, ali tebe nije bilo i naš otac mi je rekao da si mrtva kao i majka."

Nervozno se nasmejem i obrišem suzu.

Oliver:"Zar si mislila da neću doći po tebe?"

Upita me, a ja više nisam mogla. Zaplakala sam.

Pomogao mi je da odem do kuće i seo je sa mnom na kauč.

Ja:"Pobegla sam. Nemaš pojma kroz šta sam sve prošla. Majka me je branila koliko je mogla i bila sam svedok njene smrti. Udario ju je tako jako da je pala dole i više nije ustala. Majka mi je umrla pred očima, a onda narednih nekoliko godina su bile pakao."

Oliver:"Doneću ti vodu."

Ustao je i posle nekoliko minuta se vratio sa čašom vode, koju popijem i smirim se.

Ja:"Kada sam pobegla pomogla mi je tetka i sada sam kod nje."

Oliver:"Kod tete Diane?"

Klimnem glavom na njegovo pitanje.

Oliver:"Nemaš pojma koliko sam srećan što si živa, što si ovde."

Navalim svoju glavu na njegovo rame i on me zagrli.
.
•𝓶𝓲𝓼𝓵𝓳𝓮𝓷𝓳𝓮