"Naši pogledi", ZAVRŠENA

11.𝓭𝓮𝓸

"𝓝𝓪𝓼𝓲 𝓹𝓸𝓰𝓵𝓮𝓭𝓲" - 11.𝓭𝓮𝓸

Aurora Collins

Otvorim oči i osetim neku težinu preko tela. To je bio Oliver. Polako se izvučem iz njegovog zagrljaja i sednem. Prodjem šakom preko svog lica i setim se sinoćne scene. Uzdahnem duboko i polako izdahnem.

Pogledam okolo i shvatim da nisam u svojoj sobi. Ali bila mi je poznata. Cameron. Naravno. Izadjem iz sobe i potražim kupatilo, ali tada me uplaši nečija ruka.

Cameron:"Ja sam, ne brini."

Samo sam mu skočila u zagrljaj, a onda nakon nekoliko sekundi osetila i njegove ruke oko mog sprata, ali sada ga se nisam bojala. Naprotiv, osećala sam se sigurno.

Ali kada sam shvatila da sam predugo bila u njegovom zagrljaju, odvojila sam se od njega.

Ja:"Hvala ti za ono od sinoć."

Cameron:"Da li si ti sada dobro?"

Upita me, a ja samo klimnem glavom.

Ja:"Da, zahvaljujući tebi. I hvala što si pozvao Olivera."

Nasmeje se i pogkeda me pravo u oči.

Cameron:"Drago mi je da si dobro. Zabrinuo sam se sinoć."

Hteo je da ode, ali ga ja zaustavim.

Ja:"Nego mogu da se poslužim tvojim kupatilom?"

Okrene se i pokaže mi na vrata ispred mene, a onda nastavi svojim putem, a ja udjem u kupatilo, te se umijem, a onda izadjem i odem do sobe kako bih uzela telefon.

Imala sam pet propuštenih poziva od Tetke i trinaest od Helen.

Ja:"Helen će me ubiti."

Kažem za sebe.

Pošaljem tetki poruku da sam dobro i da uskoro stižem kuci, te pozovem Helen, koja se javila istog trenutka.

Helen:"Devojko ti nisi normalna. Rekla sam ti da mi se javljaš. Poludela sam kada me je tvoja tetka zvala i rekla da se ne javljaš."

Ja:"Dobro sam Helen. Sinoć sam izašla da se prošetam, srela Camerona i došla kod njega. Tu je i Oliver. Bila sam umorna, to je sve."

Ona samo glasno izdahne.

Helen:"Videćemo šta ćeš da radiš jednog dana kada umrem od brige zbog tebe."

Tada se nasmejemo i onda prekinem poziv. Stavim telefon nazad na noćni stočić i tada uhvatim Oliverov pogled na sebi.

Oliver:"Zašto joj nisi rekla šta se desilo zapravo?"

Upita me promuklim glasom, a ja slegnem ramenima.

Ja:"Ne želim da se brine. Dobro sam sada. Da sam joj rekla poludela bi."

Oliver:"Izvini."

Kaže i ispravi se u sedeći položaj.

Ja:"Za?"

Upitam ga zbunjeno i on spusti pogled.

Oliver:"Ono sinoć... Nisam bio tu da ti pomognem, a obećao sam ti..."

Ja:"Nisi ti kriv. Trenutno treba da razmišljamo o tome da je dobro što je Cameron bio tu. Dosta mi je da razmišljam o tome šta sam proživela, želim da mislim o lepim trenucima."

Oliver:"Okej, u pravu si."

Kaže, te ustane sa kreveta, te mi se približi i zagrli me.

•𝓶𝓲𝓼𝓵𝓳𝓮𝓷𝓳𝓮