Ubojita ljubav

2

Liam POV:
Digao sam se u 7:45h već znam da ću zakasnit u školu pa zašto se ne otuširati. Nakon tuša bilo je 8:5h, uf puno me briga. Obukao sam crne poderane hlače i bijelu majicu s lubanjom. Te sam uzeo crnu torbu koju nosim samo iz zabave nije da imam nešto unutra. 

Ulazim u školu, nema nikoga na hodniku. Ah milina. Volim kad je hodnik prazan mogu hodati bez da se provlačim između drugih, pa dobro ja se baš ne provlačim više se oni uzmiču. Još jedna godina pa gotov.

Kucam na vrata učionice i ulazim.
- Liam drago nam je što si se udostojio pojavit.- rekla je profesorica sa dozom sarkazma.
-Žao mi je neće se ponoviti, obećavam.- kažem iako znam da ću opet zakasniti.
-Nemoj davat obećanja koja nećeš ispuniti.- busted samo slegnem ramenima i uputim se svojem mjestu.

-Sjediš na mom mjestu. -kažem nekoj djevojci. Mislim da ne znam koja je ova, sigurno neka nova. Ima dugu crnu kosu, oči tako plave gledaju me kao da vidi moju dušu, usne koje se čine tako meke.
-Pa ja sam sad tu sjela ti imaš mjesta iza.- kaže mi pokazujući na klupu iza gdje inače sjedi Marko i David no njih nema, imaju drugih obaveza. Malo me je iznenadila sa tim odgovorom inače se svi mene boje.
-E ali ovo je moja klupa.- kažem naslonivši se na klupu sa malo prijetnje u glasu, samo da je malo preplašim nikad ne bih naudio curi. 
-Ti si nova pa ne znaš tko sam ja.-
-Ni ne želim saznati.- odbrusila mi je, nikad mi ni jedna nije tako odgovorila
-Samo da znaš ja sam Liam Bayt.- ako ne zna kako izgledam sigurno je čula za mene, možda će je to preplašiti da me sluša.
-I to bi mi trebalo nešto značiti?- pitala me je sa podignutom obrvom te se okrenula svom crtežu. Pa kako ne zna tko sam ja, to svatko zna. 
-Što ti misliš tko si da mi se tako obraćaš?- pitao sam iznervirano, tko ona misli da je. 
-Ja sam Rea.- rekla je sa podsmjehom. Nešto mi govori da će ovo biti zanimljiva godina.