Ubojita ljubav

51

Nitko POV:

Liam je podigao glavu prema Rei i vidio da otvara oči. Emilo je odmah izašao vani i zvao doktore da se Rea budi. Doktori su trčeći ušli u njenu sobu i izbacili Liama i ostale. Liam je od sreće što se probudila zagrlio Marka.
-Jesam li ti rekao da je ona jaka i da će izdržati. A sad pusti me jel me gušiš.- rekao mu je Marko. Liam se nasmijao kroz suze, al ovaj put su od sreće.

Doktori su izašli.
-Kako je?- odmah je Liam pitao doktora.
-Bit će dobro, al umorna je. Može te je vidjeti, ali smo jedna osoba.- rekao je doktor. Liam je pogledao prema svojim prijateljima.
-Aj kod nje.- rekla je Ana, ostali su se složili. Samo im se zahvalno osmjehnuo i došao do vrata.

Liam POV:

Stao sam ispred vrata i udahnuo, pripremao sam se. To je to, napokon ću ponovo vidjeti njene prekrasne oči. Nju budnu. U redu, možeš ti to. Aj Liame stisni kvaku i vidi ju. Bio sam uzbuđen kao malo dijete. Idem je vidjeti. Ušao sam unutra i vidio sam ju kako gleda kroz prozor, nije pogledala prema meni kad sam ušao, to je malo zaboljelo. Zatvorio sam vrata i sjeo do njenog kreveta.
-Zašto si me spasio?- pitala je promuklog glasa. Ostao sam zatečen pitanjem.
-Zašto? Ti mene pitaš zašto?!- još ne mogu vjerovati da me je to pitala.
-Zašto me jednostavno nisi pustio da umrem. Ja želim umrijeti, ja bih trebala biti mrtva, samo nemam hrabrosti sama na sebe povući okidač. Pa da, pitam te zašto si me spasio. Osobu koja je kriva zbog smrti tvojih roditelja, osobu koja ti je lagala.- rekla je još uvijek ne gledajući me.
-Da te više nikad nisam čuo da to govoriš, nisi kriva zbog mojih roditelja i nikako ne zaslužuješ smrt. Jel me čuješ! Ti si dobra osoba koja zaslužuje puno bolje. Bolje nego što ti je život ikad dao. Od kad si ti u mom životu opet sam se sjetio kako je bilo prije nego što su moji roditelji bili ubijeni, kako je to biti sretan. Ti si me ponovo to naučila. Uz tebe sam zaboravio na osvetu, samo sam tebe htio zaštiti. Ovaj tjedan što te nije bilo, bio je najgori tjedan u mom životu. Gori nego kad sam saznao da su mi roditelji mrtvi. Da te nisam spasio nikad si ne bi oprostio. Nikad si ne bi oprostio da sam dopustio da umreš bez da ti odgovorim. Obećao sam ti da nikad neću otići i to sam i mislio. I sve ću napraviti u svojoj moći da tebe uvjerim u to. Nikad ne bih odustao od tebe. Zato... zato što te volim. Volim te Rea.- rekao sam kroz suze. Srce mi se para znajući da to misli, da zaslužuje umrijeti.
-Rosalin.- promrmljala je.
-Što?- pitao sam zbunjeno.
-Moje ime je Rosalin, Rosalin Andrejev.- rekla je sa sjetnim glasom i pogledala me. Vidio sam suze u njenim očima.
-Rosalin, sviđa mi se, paše ti.- rekao sam sa osmijehom, napokon znam njeno ime. Zagrlio sam je jako i pustila je suze. Plače ona plačem ja. Al nikad nisam bio sretniji, napokon je u mom zagrljaju.
-Žao mi je, zbog svega. Nisam ti trebala lagati, trebala sam ti odmah reći tko sam. A nikako nisam trebala bježati. Mislila sam da me ne želite više u svom životu, ne nakon svega što sam vam prešutjela.- govorila je kroz suze.
-Ne treba ti biti žao. Da sam ja bio na tvom mjestu isto bi reagirao. Bila su uplašena, nikom prije nisi mogla vjerovati. Ja sam ponosan na tebe što nikad nisi odustala, a znam da bi i tvoji roditelji bili ponosni na tebe, da su tu. Na nas uvijek možeš računati, ti si jedna od nas.- tješio sam ju. Žao mi je što je kroz to sve prošla. Izvukla se iz zagrljaja i poljubila me je. Samo smo čuli na ekranu kako joj srce ubrzava otkucaje. Odmakao sam se od nje.
-Želiš li službeno biti moja cura, moja mala?- iako sam poprilično bio siguran u odgovor, opet sam se bojao.
-Naravno da hoću budalo moja.- rekla je i ponovo me poljubila.

Kad smo od jednom čuli pljeskanje rukama.
-Napokon!- rekao je Ivan, svi su bili tu i pljeskali. Rosalin je pogledala prema Emilu i prijetila zavoj.
-Emilo jesi u redu, jel to bilo dok ste mene izvlačili?- pitala je preplašeno.
-Je al ne moraš se brinuti, nije to ništa. Preživio sam gore.- o ne, mogu se kladiti da se ona sad osjeća krivom.
-Oprosti, ja sam kriva, nisam trebala pobjeći. Žao mi je.- rekla je i pogledala prema podu, sigurno skriva suze.
-Jesi ti normalna?! Ovo je najbolje šta mi se dogodilo. Da se nije dogodilo možda Ana i ja nikad ne bi bili skupa. Nemaš se šta ispričavati, ja se trebam zahvaliti.- to što je rekao sve nas je na sekund zbunilo, a Ana je postala paprika.
-Šta!? Ti sa mojom sestrom!! Ubit ću te!- rekao je Ivan i krenuo prema Emilu al David ga je zaustavio.
-A da pitaš Anu šta ona želi?- pitao ga je Marko. Ivan je samo pogledao prema Ani, ona je, ako je moguće, još više pocrvenila.
-Ja sam zaljubljena od njega cijeli život samo nikad nisam vjerovala da će on htjeti biti sa mnom, nisam mislila da sam dovoljno dobra za njega. Ali sad kad su ga upucali, skužila sam da sam ga mogla izgubiti i poljubila sam ga, bilo je sad il nikad i bila sam iznenađena kad je uzvratio.- rekla je naša paprika. Emilo se odmah okrenuo prema njoj i pogledao ju u oči.
-Da nikad to više nisi rekla, ja sam uvijek mislio da nikad ne bih mogao biti dovoljno dobar za tebe. Zato sam uvijek bio s drugim curama, htjeo sam tebe zaboraviti zato što nisam mislio da imam šanse. Uvijek sam bio ljubomoran na tvoje dečke, mrzio sam ih zato što sam tebe htjeo samo za sebe, a mislio sam da to nije moguće.- Rosalin je meni šapnula.
-A ja sam mislila da smo mi loši s izražavanje osjećaja, al nismo ni blizu ovo dvoje.- rekla je ozbiljna pa samo se malo nasmijali.
-Uf od ovoliko slatkog dobit ću karijes.- rekao je Ivan i svi smo prasnuli u smijeh. Volim ove morone.