Ubojita ljubav

39

Rea POV:
Čula sam kucaj na vratima. 
-Rea doktor je tu.- rekao je Liam te me uzeo u naručje i odnio niz stepenice.
-Rea jeste dobro? Zašto vas Liam nosi niz stepenice.- pitao me je doktor Hose.
-Zato što ja ne želim da padne niz stepenice ako joj se zamanta.- odgovorio je Liam prije mene. 
-Jel vam bilo loše od kako nisam bio ovdje?- pitao je zabrinuto doktor.
-Ne, nego Liam pretjeruje. Ovaj tjedan mi nije dao da radim išta. Jedino mi je dao da hodam od kauča i kreveta do WC-a i nazad.- rekla sam iznervirano kad me je Liam spustio na kauč. Doktor ga je pogledao.
-Ti stvarno znaš pretjerati. Gori si od svog oca i on je ovako znao pretjerivati s tvojom majkom.- rekao je sa sjetnim smiješkom, pogledala sam u Liama sa osmijehom te se opet okrenula prema doktoru.
-A kakav je bio njegov otac prema njegovoj majci.- pitala sam
znatiželjno.
-Kad sam tek preuzeo ovaj posao od oca, Limaovu majku je okrznuo metak o ruku pa su mene pozvali. On je bio tako prestrašen iako nije bila ni prava ogrebotina. Doslovno ju je tako malo okrznuo metak da je imala ogrebotinu od maksimalno jedan centimetar. Ali on se tako brinuo da kad sam mu rekao da će ogrebotina nestati za 2 dana bio je tako sretan da me je zagrlio i onda nju poljubio. Ona se nasmijala i rekla mu da mu je rekla da se ne brine. Takvu ljubav nikad nisam vidio pa bar do sad. Vas dvoje tako sličite njima da je za ne povjerovati.- drago mi je da je odrastao u ovakve roditelje, ali isto tako sam ljuta na onog koji mu je ubio roditelje. Bila sam na rubu suza što je i Liam primjetio. Glavom je pokazao doktoru da izađe iz prostorije. Kad je izašao došao je do mene i čučnuo ispred mene.

-Što je, jesi li u redu?- pitao je zabrinuto.
-Nije pošteno što su ti ih oduzeli. Oni bi bili najbolji baka i djed na svijetu, ali nikad nisu imali priliku. Tako bi voljela da sam ih znala. Kako bi rado sad zavrnula vratom ubojici tvojih roditelja. Imao si tako dobre roditelje o kakvim sam ja samo sanjala. Ti si odrastao u bandi, a vidio si više ljubavi i sreće nego ja ikad. Moji roditelji nikad nisu bili tu za mene, a ti si imao najbolje roditelje na svijetu. Stvarno bih voljela da sam ih upoznala, sigurno bi ih zavoljela kao tebe i ostale. Samo ti ne bi bio u ovolikoj velikoj opasnosti kao šef. Kad sam tebe upoznala činio si se kao hladna osoba i sad znam da si imao i razloga. Ja bih tako voljela da sam te znala prije nego što su bili ubijeni, voljela bih da sam te znala prije nego si postao hladan. Mislim više nisi tako hladan prema meni, ali na početku si bio.- suza mi se spustila niz obraz. On me je jako zagrlio.
-I oni bi tebe zavoljeli. Imaš pravo, bili su najbolji roditelji ikad i da bili bi super baka i djed. Prije sam samo želio osvetu za njih, ali sad više ne živim samo zbog toga. Naši prijatelji su uvijek bili tu za mene, od uvijek sam ih volio, s njima sam odrastao. Ti si bila sama. Ja sam svoje roditelje i prijatelje imao dok sam odrastao, ti nisi imala nikog. Ja mislim da nije pošteno to što nisi imala nikog dok si odrastala, mislim da nisi pošteno što si bila prisiljena boriti se da bi preživjela. Tvoj život nije bio pošten, moj je bio super, osim svega u vezi bande, ali osim toga imao sam sve što sam želio. Ništa mi nije falilo. Dok tebe nisam upoznao želio sam samo osvetu za svoje roditelje, a sad o tome više skoro ni ne mislim. Samo mislim o tome da tebe zaštitim pod svaku cijenu.- rekao je odlučno, brisajući moje suze. Osjećam se još gore. On mene želi zaštiti pod svaku cijenu, a ja mu nisam ni rekla svoje pravo ime. On je meni rekao sve o svojoj obitelji, ja sam rekla o svojoj, ali nisam rekla naša imena. Samo se brinem ako mu priznam da će me zamrziti. Moram mu priznati ubrzo inače će me krivnja ubiti. Svaki dan kad me zove Rea ono malo što mi je ostalo od srca zaboli kao nikad do sad. Ako mu ne priznam ubrzo... 

-Jesi sad dobro, ne izgledaš baš najbolje.- pitao me je oprezno Liam. Slabo sam se osmjehnula i kimnula glavom. Zagrlio me je još jednom. 
-Drago mi je, ali još imam osjećaj da nešto nije u redu. Meni možeš sve reći, znaš to?- pitao me tiho. 
-Da, znam da ti mogu reći sve, ali ne znam. Bojim se. Bojim se da me nećeš prihvatiti nakon što saznaš istinu.- eto bar sam mu nešto priznala. Gledala sam u pod jel mu nisam mogla priznati, nakon svega nisam mu mogla još priznati. Osjećam se krivom zato što mu nisam rekla svoje ime. Podigao je moju glavu i natjerao me je da ga pogledam u oči. 
-Nikad te ne bih odbacio, nećeš me izgubiti. Ja sam tu za tebe i ti si tu za mene. Vjeruješ li mi?- pitao me je na što sam odmah odgovorila s "da". 
-Onda nema problema, ti vjeruješ meni i ja tebi. Ništa nije tako strašno da bih te napustio. Mi možemo sve, dok god smo skupa.- nisam ni čekala nego sam ga odmah poljubila.
-Žao mi je što vas prekidam, ali moram je pregladati pošto imam i drugih termina.- rekao je nekako neugodno Hose. Mi smo se nasmijali i odmaknuli se jedan od drugog. Liam je kimnuo glavom i napustio prostoriju.

Doktor me je pregledao i rekao da će mi ostati mali ožiljak, ali da sam osim toga sasvim u redu. Hose se pozdravio s nama i otišao. 
-Jesam li ti rekla da se ne moraš toliko brinuti za mene.- rekla sam "uzvišenim" glasom. 
-Znači sad si potvrđeno zdrava?- pitao me je, ali sam mu u očima vidjela skrivenu namjeru. Kimnula sam sumnjivo glavom kao potvrdu.
-Znači sad mogu dobiti svoju osvetu.- rekao je te skočio na kauč i počeo me škakljati. Plakala sam od smijeha koliko me je škakljao. 

Nakon što me je prestao škakljati. Rekao je da ima nešto za mene. Nisam imala pojma što. Kad se spustio s kata vidjela sam da nešto drži iza leđa. 
-Ne znam koliko se sjećaš, ali kad sam te našao na podu u tvom stanu. Nešto si buncala o nečem iz komode. Čak si u svom dezorijentiranom stanju pokušala proći kroz vatru da dođeš do toga, ali ja sam te zaustavio, poslao vani i dohvatio za tebe. Izgledala si kao da ti je stvarno stalo do tog predmeta pa sam morao to iznjeti vani. Htio sam ti dati idućeg dana, ali sam zaboravio. Jutros sam se toga sjetio pa sad ti to donosim.- rekao je sa osmjehom na leđima, nemam pojma o čemu on priča. Pokazao je što ima u ruci. Odmah sam skočila sa kauča i uletila u njegov zagrljaj. Tako jako sam ga zagrlila da mi je rekao da ga gušim. Pustila sam ga i uzela medaljon. Prislonula sam ga na srce. 
-I hoćeš li mi reći zašto si tako sretna, što je toliko važno kod ovog medaljona?- pitao je znatiželjno. 
-Ovo je jedino što mi je ostalo od roditelja. Ovaj mi je medaljon poklonila majka kad sam imala 10 godina. Unutra je slika mojih roditelja i mene na zadnji dan kad smo bili sretni skupa. Dan prije mog rođendana odveli su me na piknik u šumi blizu. Naišli smo na planinare i moj otac ih je zamolio da nas uslikaju. Skoro ničeg drugog se ne sjećam od tog dana. Kad god vidim ovu sliku prisjetim se nekih detalja. Mislila sam da sam zauvijek izgubila jedino sjećanje na roditelje. Hvala što si mi iznio medaljon iz požara i mislim da ti nikad ni nisam zahvalila što si mi spasio život. Pa sad ti zahvaljujem i na tome.- suze su mi već drugi put danas skoro počele. Zagrlila sam ga još jednom. On je rado prihvatio taj zagrljaj.
-Ako ti je tako važan zašto ga nisi nosila oko vrata.- 
-Zato što ne želim izgubiti taj medaljon i usput netko bi me mogao prepoznati iz podzemlja. Što bi bilo loše da netko sazna da sam ja Munja.- rekla sam. Pustio me je iz zagrljaja.
-Mogu i li vidjeti tu sliku?- pitao me je nesigurno. Kimnula sam glavom i pokazala mu sliku. Na slici moja mama i tata su me držali i svi smo se smijali.