Ubojita ljubav

31

Liam POV:
-LIAM!!- u podrum je uletio Ivan.
-Šta je!?- pitao sam ljuto, strašno sam ljut na one koji su joj to napravili.
-Ona odlazi.- rekao je mirno, stao sam sa udaranjem vreće.
-Ko odlazi?- pitao sam zbunjeno.
-Rea odlazi, rekla je Ani da je sve bila greška, da je nisi mogao ni pogledati. I otrčala je do vaše sobe da se obuće i ode.- više ništa nisam slušao, potrčao sam iz podruma i krenuo trčati prema sobi, kad sam ušao soba je bila prazna. Pogledao sam kroz prozor i vidio kako ulazi u Anin auto. Trčao sam dolje po skalama. Izašao sam vani u pravi tren kad je Anin auto prošao kroz kapiju. Viknuo sam i udario šakom u zid. Moguće da sam je slomio al boli me kurac sad za to. Ona je ošla.

Vratio sam se u kuću. Ruka mi je izgledala sjebano no nije me bilo briga.
-Šta ti se dogodilo s rukom, jesi dobro?- pitao me je Emilo, nisam mu ništa odgovorio. Bio sam ljut na sebe što nisam bio dovoljno brz da je uhvatim, bio sam ljut na njih što su je pustili da ode, ali najvažnije bio sam ljut na sebe što sam onako ne promišljeno otrčao iskaliti bijes na vreći bez da sam razmislio što bi ona mogla pomisliti na to. Otišao sam, a da nisam razmišljao, ona je sigurno pomislila da je smatram odvratnom i ružnom zbog tih ožiljaka i pobjegla. Krenuo sam proći pokraj Emila, ali zaustavio me je tako što me je povukao za rame. Samo sam ga odgurnuo. Opet me je uhvatio za rame na što sam ga grubo bacio u zid.
-Pusti me na miru!!!!- viknuo sam na njega. Ivana se sagnula da mu pomogne.
-Zašto je niste zaustavili, zašto ste je pustili da ode!?!?!- vikao sam na sve oko sebe.
-Zašto si ti pobjegao kad si vidio njene ožiljke!??!?!?!- uzvratila je Ivana. Krenuo sam ljuto prema njoj i krenuo sam je udariti. Ivan mi je uhvatio ruku.
-Smiri se.- su bile njegove riječi.
-Ne, pusti ga, nek me udari pa baš me zanima kako bi ga tek onda gledala njegova draga Rea.- izazivala je, samo je izazivala. Ali ne želim da Rea promjeni mišljenje o meni, a pogotovo ne zbog ovakve gluposti. Opustio sam ruku pa me je oprezno Ivan pustio. Pogledao sam posramljeno u pod.
-Pobjegao sam zato što kad sam vidio njene ožiljke postao sam strašno ljut na osobe koje su joj to napravile. Htio sam im nauditi kako su oni njoj, ali nisam mogao pa sam samo pobjegao u podrum udarajući vreću. Nisam razmišljao o tome što bi ona mogla pomisliti u tom trenu, samo sam razmišljao o tome da nađem te osobe i ubijem ih, sve do jednog. Bio sam ljut na sebe zato što znam da su neke njene starije modrice od mene, dok nisam znao da je ona Munja. Kad smo se borili u podzemlju, Sjena i Munja, nisam je štedio, ona je pobijedila, ali ja sam je ipak ozlijedio.- rekao sam tužno. Nitko nije imao komentara. Samo sam se okrenuo i otišao u našu sobu, moju sobu. Na krevetu sam našao moju majicu u kojoj je sinoć spavala. Trebao sam razmišljati, a ne samo reagirati.

Ne znam kolko dugo sam bio u sobi razmišljajući kako da mi oprosti. Sišao sam dolje i uzeo ključeve od auta, ne mogu vozit motor s ovakvom rukom.
-Gdje ćeš?- pitao me je Marko, nisam ga vidio par dana, non stop je u sobi traži informacije.
-Ruka me ubija idem u bolnicu.- odgovorio sam smireno. Otišao sam u garažu i upalio svog ljubimca. Izašao sam sa posjeda i uputio se prema bolnici.

Ruka mi je samo nabita, dobro je nisam je slomio. Al svejedno boli ki vrag. Poslije bolnice otišao sam do slastičarne možda je tamo da joj objasnim. Ušao sam u slastičarnu.
-Ej Maria jel Rea tu?- pitao sam ljubazno njenu kolegicu.
-Nije, danas joj je slobodan dan.- odgovorila je mirno. Samo sam joj zahvalio i okrenuo se da odem. Taman je kroz vrata ušao Mate imao je neki zagonetan pogled, nešto u tom pogledu mi stvara loš osjećaj u trbuhu. Kimnuo mi je glavom kao pozdrav sa nekim lošim osmjehom. Kao da nešto smjera. Pogledao sam ga sumnjivo i prošao pokraj njega. Nešto mi govori da će bit nevolja. Primjetio sam kako sunce polako zalazi pa sam krenuo prema klubu. Možda tamo večeras radi. Kad sam ušao u klub vidio sam Emila za šankom pa sam ga pitao jel Rea danas radi na što mi je rekao tužno ne.
-Stvarno sam zajebao jel da.- postavio sam mu retoričko pitanje na što je kimnuo glavom. Pogledao je u moju ruku.
-A da mi kažeš šta ti je bilo sa rukom?- pitao me je dok je čistio čaše.
-Kad su nji dvije prošle kroz kapiju od ljutnje prema sebi što nisam bio dovoljno brz sam udario šakom u zid. Doktor je rekao da je samo nabita da nije slomljena.- rekao sam poprilično smireno. Naručio sam čistu votku i nakon što sam je popio odlučio sam otići do Ree. Pozdravio sam Emila i otišao iz kluba.

Prolazio sam kroz park, da možda nije tamo, ali nije bila. Otišao sam do njene zgrade i mislio se par trenutaka da odem. Videla se svijeća u njenom stanu, pa sam znao da je budna. Ipak sam odlučio ući u njenu zgradu. Došao sam pred vrata i jedva sam se natjerao da pokucam. Par trenutaka kasnije otvorila mi je vrata. Prvo je bila zbunjena, ali brzo je to zamjenila maska ravnodušnosti.
-Šta ti hoćeš?- pitala je hladno.
-Htio sam se ispričati što sam samo pobjegao kad sam ti vidio ožiljke.- rekao sam i ja hladno kao ona, ne znam zašto sam rekao tako hladno. 

-Super, ajde sad kući.- rekla je i krenula zatvorit vrata. Zaustavio sam ih nogom. 
-Makni nogu.- rekla je donekle ljuto, ali bez emocije na licu.
-Neću, neću dopustit da jedna nepromišljna odluka upropasti sve što smo do sad postigli.- rekao sam odlučno. Nema šanse da će mi to upropastiti sve. Ona mi se otvorila, vjerovala mi je i sad da sve to upropatim sa jednom glupom odlukom. E pa nema šanse.
-Kasno, već je upropastila. Rekla sam da neću pokazat ožiljke i Ana me je razuvjerila. Ta glupa odluka je sve upropastila. Ne moraš sad biti kao dobar prema meni. Znam i sama da izgledam odvratno ne moraš lagati. Sad napravi najbolju odluku za sve i ostavi me na miru i ti i ostali.- rekla je sa očitom tugom i krivnjom u glasu. Ona sebe krivi, zašto ona sebe krivi? Jedini krivac sam ja zbog toga što sam otišao, ali oni koji su joj to učinili su pravi krivci i platit će svojim životom. 
-Nisi ti kriva i nisam na tu odluku mislio. Mislio sam na moju nepromišljenu odluku što sam pobjegao. Ali nisam pobjegao zato što mislim da si odvratna, pobjegao sam zato što od ljutnje nisam mogao razmišljati, samo sam pobjegao u podrum da izlupam vreću. Bio sam strašno ljut na osobe koje su ti to napravile i kunem ti se da će platiti. Ako mi ikad kažeš tko su one.- izgledala je iznenađeno, nije znala što odgovorit. Par trenutaka me je gledala tako začuđeno.
-Ne misliš da sam odvratna i nakon svega šta si vidio?- pitala je iskreno začuđeno.
-Ne, ne mislim. Mislim da si najljepša osoba koju sam ikad upoznao.- rekao sam dok sam joj milovao obraz zdravom rukom. Ona kao da je tek sad shvatila da mi je ruka zamotana.
-Ajme meni, što ti se dogodilo sa rukom!? Jel te puno boli!?- pitala je dok je pažljivo primila moju ruku u svoju.
-Ma ne važno šta se dogodilo, samo mi je drago da smo sve razriješili.- rekao sam smireno. Ali nije odustala pogledala me je donekle ljuto i zabrinuto.
-Šta ti se dogodilo sa rukom?- pitala je ponovo taman sam htio otvorit usta da joj kažem da nije ništa.
-I nemoj se usuditi reći da nije ništa ili mi nešto slagati.- gledala me je onim njenim pogledom. Spustio sam pogled prema podu i rekao joj što sam napravio na što me je udarila u potiljak glave.
-Ti idiotu jedan glupi, da više takvo ništa nisi napravio. Ja nisam vrijedna da zbog mene ozljeđujes sebe na takav ili bilo kakav drugi način.- rekla je smireno, ona stvarno vjeruje da nije vrijedna. Moram to njeno mišljenje promjeniti. Moram joj dokazati da je vrijedna. Nisam puno razmišljao samo sam je poljubio, prekinuo sam nas poljubac kad smo ostali bez zraka.
-Da to više nikad nisi rekla, ti si vrijedna puno više od toga. Jel me razumiš.- samo je kimnula glavom i ponovo me poljubila te uvela u stan. Nakon što je zatvorila vrata prekinula je poljubac i otišla na balkon ja sam je slijedio.

Nakon što smo Bog zna kolko pričali postalo je dosta kasno i rekla mi je da idem kući. Nakon dosta nagovara da je povedem sa sobom pošto ne volim kad je sama tu, nije pristala. Samo se nasmijala i izbacila me iz stana. Dala mi je posljednji poljubac i zaželjela mi laku noć sa osmjehom. Još uvijek sam imao onaj neki loš osjećaj, ali odlučio san ga ignorirati. Otišao sam iz njene zgrade i zagledao se još jednom u njen stan. Ona je gledala u mene sa najsjanijim osmjehom ikad. Okrenuo sam se te krenuo prema parku.

Eksplozija. Čuo sam eksploziju, vrlo brzo sam se okrenuo i vidjeo da Rein stan gori.
-REAAAA!!!!-