Ubojita ljubav

20

Rea POV:
Na putu do stana svratila sam u park. Već je bio mrak pa sam samo u miru promatrala zvijezde i osluškivala prirodu. Zapuhao je lagani vjetrić dok sam se približavala jezeru, prizor ispred mene je bio prekrasan. Vjetar je lagano njihao stabla, mjesečina se osijavala na jezeru. Zvijezde su izgledale božanstveno. Sve je bilo mirno i prekrasno. Kako sam hodala kraj jezera osjećala sam mir. Nešto što dugo nisam osjetila. Sjela sam uz kraj jezera promatrajući male valove koje proizvodi vjetar. Razmišljala sam hoće li ikad doći kraj ovoj patnji, ovoj samoći. Znam da sam kriva što odgurujem Liama i druge, ali jednostavno ne bi mogla podnijeti da im se dogodi nešto zbog mene. Ne znam ih, a opet osjećam povezanost s njima. U njihovom društvu zaboravljam na probleme. Znam da bi ih trebala pustit unutra, ali strah da sve to nestane je prevelik. Znam da neću još dugo izdržat sama, ali bojim se i za njih. Ne želim biti razlog njihova povrijeđivanja. Znam da su Liam, Ivan, David, Marko, Ivana i Emilo dio bande samo ne znam koje. Imaju istu tetovažu na vratu i uz to Marku je jednom "izletilo" da ih se svi boje. No ja se njih ne bojim, osjećam neku vrstu sigurnosti kad sam s njima. Osjećam se poželjnom, bar kao prijateljica. Nešto što nisam nikad osjećala. Ni kad sam bila mala nisam se osjećala poželjnom čak ni od svojih roditelja. Uvijek sam se osjećala kao teret. 

-Tata ocemo li u pajk mojim te?- pitala sam svog oca. 
-Ne.- kratko i jednostavno no nisam ja lako odustajala. 
-Mojim te tata, nismo biji od kako smo se vjatili od mame.- opet mala tvrdoglava glavica je progovorila. 
-Rekao sam ne. Ne možeš promijenit moje mišljenje.- rekao je glasno da sam se malo trzla. 
-Ali mojim te tata, nismo bili tojiko dugo. Mama je boje zasto ne bi isli u pajk.- opet sam zamolila.
-Tvrdoglava si ki tvoja mater.- rekao je te se digao sa kauča. Pobjedonosno sam se nasmijala. Već sam obukla jaketicu i patikice, tad je tata pogledao u mene.
-Već si spremna, zašto nisam iznenađen.- rekao je on. Samo sam se nevino nasmijala. Krenuo je vani
-Ajde više, ako nećeš možemo i ostat kući.- kad je to rekao ja sam samo izjurila iz kuće i on me pratio. 

Kad smo došli do parka otac mi je samo rekao da ne idem daleko. Ja naravno nisam slušala, otišla sam hvatajući leptiriće i naravno izgubila sam se. Nisam shvatila da sam izgubljena dok se nisu počele zvijezde pojavljivati na nebu. Okrenula sam se i shvatila da ne znam odakle sam došla. Počela sam trčati prema pravcu odakle sam mislila da je park. Nisam ga mogla naći pa sam sjela uz stablo i počela plakat. Mislila sam da nikad više neću vidjet svog oca i majku. Onda se pojavio jedan mladi par i čučnuo do mene.
-Jesi se izgubila mala djevojčice?- pitao je momak. Samo sam kimnula glavom kao potvrdu. 
-Znaš li gdje si zadnji put bila sa roditeljima?- pitala me je djevojka. 
-Biji smo pajku, ja i tata. Onda sam krenula za jeptijićem i ne znam di sam sad.- rekla sam te je došao još jedan nalet suza.
-Kod kojeg dijela parka ste bili?- opet me je pitao momak dok me je djevojka zagrlila da me umiri, što je pomoglo. Kimnula sam te rekla smireno
-Kod juja.- suze su usporile, bar više nisu padale non stop. Momak se me je dignuo 
-Pa ajmo onda do ljulja.- rekao je sa smiješkom pa se uputio do ljulja noseći mene u jednoj ruci i držeći drugom rukom svoju djevojku za ruku. Htjela sam da jednog dana ja nađem takvog momka nisam ni znala što me čeka u budućnosti. Kako smo se približavali parku čula sam oca kako zove moje ime. Momak se približio dovoljno da bi vidjeli oca koji me izbezumljeno traži. 
-TATA- viknula sam i iskočila iz ruke. Otrčala sam ocu, on kad me je vidio pao je na koljena i jako me je zagrlio. 
-Gdje ste je našli, tražio sam je kroz cijeli park?- pitao ih je moj otac, još uvijek me grlivši. 
-Našli smo je kod drugog ulaza u park, blizu škole.- odgovori je momak umiljato, dok je jednom rukom zagrlio svoju djevojku koja je naslonila glavu na njegovo rame. Izgledali su toliko sretni i zaljubljeni dok su stajali jedno uz drugo. Otac me je podigao, još jednom im se zahvalio i krenuo kući. Dok sam gledala preko očevog ramena mahnula sam zaljubljenom paru. oni su se slatko nasmijali i mahnuli mi nazad. Onda su se pogledali sa takvom ljubavlju u očima da sam poželjela biti na mjestu te djevojke. Biti u naručju svoje ljubavi i gledati ga tako. No to bi samo htjela, uvijek želimo nemoguće. Kad smo došli kući otac me je stavio u kaznu i zabranio mi da idem u park. Idući dan me je upisao u kick box klub. 

Suze su mi se počele nakupljati u očima pa sam odmahnula glavom i uputila se u klub. Moram nastavit radit ili ću opet morati ići. To po prvi put ne želim. Prije nego sam došla u klub svratila sam u stan i stavila puder preko modrica i crne rukavice bez prstiju da sakrijem rane. Kad sam ušla u klub neki su se razmicali, sjećajući se kako sam onom slomila ruku. Neki su me muški gledali kao plijen, ali kad bi ja njih pogledala ubojitim pogledom skrenuli bi pogled. Neki su me gledali sa obožavanjem, sa ponosom. Došla sam do šanka i Emilo me je naglo zagrlio, ostala sam ukočena. Lagano se nasmješio i pustio me. Samo sam odmahnula glavom na njegovo ponašanje. 
-Il si lud il si glup, šta si?- pitala sam neozbiljno, al pokušala sam bit ozbiljna.
-Pa mislim da je i jedno i drugo.- rekao je pa samo se skupa nasmijali. Došla sam iza šanka.

Posluživala sam neke redovite goste kad je Liam sjeo za šank.
-E može piva.- rekao je. Kimnula sam te otvorila pivu i dodala mu je.
-Imam nešto za tebe. Dat ću ti nakon smjene.- kad je to rekao malo sam ga sumnjičavo pogledala
-Ok???- više je zvučalo kao pitanje nego kao odgovor.
-Rea, Mate mi je reka da ti kažem da odeš u njegov ured.- rekao je Emilo. Ako opet krene nešto...
-Ok.- rekla sam i uputila se prema uredu. Prije nego što sam se u potpunosti udaljila čula sam kako je Emilo reka Liamu da bi bilo stvarno šteta da me otpusti kad mu je Liam odgovorio da me neće otpustiti ako zna šta je dobro za njega. Morat ću ga kasnije pitat šta je mislio pod tim.