Ubojita ljubav

32

Liam POV:
Potrčao sam prema njenoj zgradi. Trčao sam uza skale kao da me vrag goni. Kad sam došao u njen hodnik vidio sam da je eksplozija odvalila vrata u hodnik. Vidjeo sam da se vatra brzo širi, moram brzo reagirati. Ušao sam unutra i pogledom tražio gdje je Rea. Vidjeo sam da su i vrata od WC-a odvaljena i vidio sam nogu ispod vrata. Potrčao sam prema njoj, vidjeo sam da joj ide krv iz glave. Izgleda kao površna rana pa će valjda biti dobro, nadam se. Maknuo sam vrata sa nje i krenuo je probuditi.
-Šta?- pitala je zbunjeno i gledala oko sebe. Dotakla je rukom glavu i napravila bolnu facu.
-Nemoj dirati, moramo ići. Daj da ti pomognem.- rekao sam zabrinuto, podigao sam je za ruku i krenuo sam izaći, kad je od jednom stala.
-Rea šta staješ moramo ići, ako ne odemo ubrzo nećemo moći izaći.- ignorirala me je i krenula prema radnom stolu koji se nalazio iza zapaljenog kreveta.
-Rea ne, moramo ići!- rekao sam upozoravajuće i stegao joj ruku još jače da mi ne ode, neću je pustiti da ode u svoju smrt.
-Moj medaljon, jedino što mi je ostalo.- rekla je skoro plaćljivim glasom.
-Pusti ja ću ga donjeti, izađi vani ozljeđena si.-
-Ali...-
-Nema ali izađi vani.- rekao sam odlučno. Kimnula je nesigurno glavom i krenula prema izlazu. Mislim da ju je glava previše boljela da bi se svađala sa mnom. Otišao sam do stola i otvarao ladicu za ladicom. U predzadnjoj ladici sam našao srebrni medaljon u obliku srca sa nekim ukrasnim urezima.

Taman sam ga htio otvoriti kad je pala zapaljena greda na sred sobe. Uzeo sam medaljon i požurio vani.

Kad sam izašao vidio sam Reu kako sjedi na podu, naslonjena na zid. Zamišljeno nešto govori prema zvjezdama sa suzama koje su prijetile da padnu. Kako sam se približavao čuo sam nešto, jedva sam čuo kolko je bilo tiho, ali siguran sam da je to rekla. "Molim te čuvaj ga, ja mu ne mogu pomoći, ali molim te da ga čuvaš. Ne mogu i njega izgubiti." Jel ona to govori o meni. Ma jok govori o Emilu, da naravno da govori o tebi. Idiot.
-Rea.- tiho sam je zazvao. Kad mi je čula glas naglo se digla pa joj se malo zavrtjelo, ali nije stala. Dotrčala je do mene i snažno me zagrlila.
-Molim te nemoj me više tako strašiti.- rekao sam joj tiho dok sam je držao.
-Ni ti više nemoj tako mene spašavat. Mogao si nastradati, da se to dogodilo nikad si ne bi oprostila. Ja nisam vrijedna toga.- rekla je dok je moja majica već dobrano upijala njene suze. Odmaknuo sam je od sebe i obuhvatio joj glavu rukama.
-Nemoj to više nikad reći, ti jesi vrijedna i više od toga. Da nisam ušao u tvoj stan ja nikad sebi ne bi oprostio.- rekao sam joj nježno i povukao je opet u zagrljaj.

Ničiji POV:
Dok su njih dvoje stajali u zagrljaju ispred zgrade koja ju je polako vatra počela prožimati. Na drugom kraju grada u naizgled otrcanoj staroj zgradi se spremala opasnost.

Nepoznati POV:
-VI IDITOTI KAKO STE TO MOGLI NAPRAVITI MOGLI STE JE UBITI, A TO NE SMIJE NITKO OSIM MENE. REKAO SAM VAM DA NJEGA UNIŠTITE DA MU UNIŠTITE PRIJATELJE NE NJU!!!- derao sam se na njih, ona ne zaslužuje umrijeti od obične eksplozije, ona zaslužuje umrijeti od moje ruke u najgorim mukama zbog onog što je napravila. Zbog sramote što je navukla na moje ime, godinama je tražim i taman kad je nađem ona opet nestane.
-Zašto ste je pokušali ubiti?- pitao sam malo smirenije ipak moram znati razlog ovog idiotizma.
-Rekli ste da ga uništimo i da ako ne možemo njega da naudimo njegovim prijateljima, ali svi njegovi prijatelji su svi pod velikom zaštitom. Svi su odlični borci na sve moguće načine, borba prsa na prsa, borba s noževima, pištoljima, na apsolutno sve moguće načine. Osim jedne njihove, ali ona je uvjek s nekim nikad nije sama. Ne možemo doći do niti jednog njegovog prijatelja. Prije par dana nam se na vratima pojavio jedan čovjek koji je znao sve o nama i taman kad smo ga htjeli ubiti rekao nam je da ima zanimljivu informaciju. Dao nam je nju, rekao je da su njih dvoje jako bliski. Promatrali smo ih i primjetili da je ona ustvari jako važna Liamu i njegovim prijateljima. Saznali smo gdje živi i podmetnuli joj bombu pod krevet. Nestala je na par dana i večeras se pojavila. Htjeli smo joj raznjeti stan kad se Liam pojavio i utrčao unutra. Čekali smo da ode i kad se udaljio detonirali bombu.-
-A tko je naredio to?- nakon tog pitanja uznervozio se.
-J...ja gospodine.- rekao je mucajući. Samo sam ga upucao.
-Nek on bude primjer da prije svega se meni javlja ili će im bit ista sudbina.- rekao sam hladno i rekao sam im da se riješe tijela. Napustili su moj ured sa strahom jasno vidljivim u njihovim očima.

A znači tako, dvije muhe jednim udarcem. Sad samo moram skužiti kako da dođem do nje. Sigurno će je sad paziti kao kap na dlanu. Ali ona je jebena kučka koja je tolko egocentrična da će joj sigurno smetati što joj ne da da predahne. Ne može ona s nikim nitko je ne može trpiti, pa će vjerovatno pokušati pobjeći od njih na neki način, samo zato što želi biti sama. Vidjet će ona tko sam ja zapravo. Nitko ne bježi od mene i očekuje da će proći bez posljedica. Sad kad se ona zbližila s njim to će ga uništiti. Kad je budem imao on će biti na koljenima, napravit će šta god hoću samo da je pustim. Ne mora on znati da je nikad neću pustiti. Biti će očajan i ja ću napokon dobiti što zaslužujem.

Ničiji POV:
Goromoglasan smijeh se širio otrcanom zgradom, smijeh koji straši i najgore osobe. Liam i Rea su još stajali u zagrljaju i osjećali su neki nemir, kao da su znali da nešto gore dolazi. Ignorirali su taj osjećaj, ali u podsvijesti znali su da će se nešto loše dogoditi.
-Idem u moj stan.- rekao je Liam i s mukom se odvojio od nje. Ali zadržao je ruku na njenom struku u slučaju da joj se opet zamanta. Ušli su njegov auto i dok je Liam vozio Rea je zaspala na mjestu suvozača. U toj tišini Liam nije imao izbora nego razmišljati o tome tko bi htio nauditi Rei, je li netko htio nauditi njemu putem nje i mnoga slična pitanja.