Ubojita ljubav

7

Liam POV:
Danas sam se digao ranije samo da bi mogao doći doći u klupu prije nje, da mogu sjesti do prozora. Imao sam pobjednički osmjeh kad sam ušao u školu i vidio da nema nikoga. Osmjeh je ubrzo ispario kad sam ušao u učionicu i vidio nju kako sjedi u našoj klupi, sa slušalicama u ušima i naravno do prozora. Gledala je kroz prozor izgledala je zamišljeno, možda čak tužno, uznemireno, kao da se sjećala nečeg lošeg. Ne znam koliko sam stajao kod vrata, nije me još primjetila, vidio sam kako joj se jedna zalutala suza spustila iz desnog oka, obrisala ju je nekako ljuto. Pogledala je prema meni. Na lice joj se vratila maska ravnodušnosti, samo joj se u očima vidjelo malo sjaja od suza koje je zadržavala.
-Koliko dugo stojiš tu?- pitala je ravnodušno, kao da nije malo prije obrisala suzu.
-Dovoljno.- rekao sam joj. Došao sam do nje u klupu.
-Zašto si plakala?- pitao sam. Ne znam što mi je ali kad sam je vidio takvu nešto me je unutra zaboljelo.
-Upala mi je mušica u oko.- rekla je. Samo sam kimnuo glavom, zvučala je uvjerljivo, no nisam siguran da je govorila istinu. Uspio sam vidjeti njeno lice prije nego što je vratila masku, a to lice nije izgledalo ni približno dobro.
Ubrzo su u učionicu počeli ulaziti učenici. Ona je lagano lupkala nogom i mrdala glavom u ritmu glazbe koju je slušala. Bila je jako pojačana pa sam mogao prepoznati Thunderstruck od AC/DC-a. Ima dobar stil za glazbu. Još uvijek me je mučio razlog zašto je plakala, tehnički nedostatak razloga.

U razred su ušli Marko i David, Marko je nešto šapnuo Davidu dok je gledao u nas, na što je David kimnuo glavom. Marko se lagano nasmijao.
Gledao je prema Rei, pokušavao ju je vidjeti, no mislim da iz tog kuta nije mogao. Sjeli su u svoju klupu, klupu iza nas.
-Jutro.- pozdravio me je Marko sa nekim čudnim smiješkom na usnama. Nešto muljaju.
-I tebi.- rekao sam iako mi je bio vrlo čudan. Okrenuo sam se naprijed, u učionicu je ušao profesorica. Lagano sam nogom udario Reu. Pogledala me i izvadila jednu slušalicu.
-Profesorica je ušla.- rekao sam joj tiho. Ova vještica ima nula tolerancije na razgovor na satu, slušalice tijekom sata, itd. Skinula je slušalice i spremila ih. Marko se iza nas smijuljio zajedno s Davidom. Pa na čemu su ova dvojica.

Marko je sjedio iza Ree i lagano ju je bockao olovkom, vidio sam da ga je Rea pokušavala ignorirati, ali nešto mi govori da će se ubrzo okrenuti, onda je nadrapao. Kako je pisala nešto što je profesor pisao, a s Markom koji ju je još uvijek lupkao, slomila je olovku u ruci. Okrenula se prema Marku tom brzinom da nije ni skužio, uhvatila ga za ruku u kojoj je držao olovku. Toliko jako je stisla njegovu ruku da se olovka slomila. Slomila je olovku u njegovoj ruci s njegovom rukom. Njegova faca je neprocjenjiva, počeo sam se smijati kao luda i David sa mnom, nije nas bilo briga za vješticu. Nismo se htjeli zaustaviti ni da jesmo ne vjerujem da bi mogli.
-ČETVRTA I PETA KLUPA DO PROZORA VAN, VAAAAAN.- izderala se, jedva sam pokupio knjige, dok sam se još smijao. Izašli smo vani, držao sam se za zid da bih došao do daha. U međuvremenu dok smo izlazili iz škole i Rea i Marko su se počeli smijati s nama.

Nakon jednih 15 minuta smijanja smirili smo se. David je prvi progovorio, dok smo svi brisali suze od smijeha.
-Upozorio sam te.- rekao je dok je gledao u Marka. Marko je na to samo okrenuo očima.
-Ok u pravu si, gospon uvijek u pravu.- rekao je Marko sarkastično.
Okrenuo se prema Rei koja je vratila svoju masku, nije se više smijala ni ti se na njenom licu išta moglo razaznati.
-Ja sam Marko.- rekao joj je dok je pružao ruku.
-I što s tim.- rekla je hladno, prekriženih ruku na prsima s jednom podignutom obrvom, i najstrašnijim pogledom što sam ikad vidio. Opet ga je iznenadila definitivno nije očekivao takav odgovor. Prošao je nervozno rukom kroz kosu.
-Oprosti što sam te bockao olovkom i što su te izbacili zajedno s nama van iz razreda.- rekao je posramljeno dok je gledao u svoje vrlo zanimljive cipele. Molim, što se jebote događa, on se ne ispričava mislim nikad ga nisam vidio da se nekom ispričao. Ostao sam izbezubljen kao i David.
-A da mi kažeš zašto si me bockao pa ti možda oprostim.- rekla je hladnim glasom. Kako joj uspijeva biti tako strašna, mislim Marko je još uvijek gledao u parike, David je napravio korak u nazad, a ja sam samo začuđen.
-Hti-io sa-am zna-ati ka-ako izgle-eda cu-ura u koju se Lia-am zaljubi-io.- rekao je zamucujući. Nisam ni skužio što je rekao dok me ona nije pogledala.
-Ne koji je vama vrag, nisam se zaljubio, ja se ne zaljubljujem, Rea je samo zanimljiva.- rekao sam brzo.
Sinoć smo se poslije dostave malo napili zbog dobrog posla i David je započeo temu Ree, a ja sam samo rekao da je ta cura zanimljiva.
-Ok oprošteno ti je Marko, a i Liame zašto si rekao da sam zanimljiva.- rekla je.
-Pa gle malo smo se sinoć napili i Marko je htio znati tko je cura o kojoj je David pričao da me je oborila sa nogu, doslovno. Rekao sam da si mi zanimljiva kako me nisi znala.- rekao sam poraženo.

Ona se počela smijati, svi smo se pogledali i izmijenili zbunjene poglede. Ona se nije prestala smijati, uhvatila se za trbuh. Mi smo još bili zbunjeni, ali njen smijeh je bila glazba za moje uši. K vragu što mi se događa, skoro sam zaboravio na jutrašnji događaj. Prestala se smijati, obrisala je suze.
-Vaše face, vaši glasovi. Ti Davide kako si se pomakao korak u nazad od mog pogleda, Marko kako si gledao u pod ispričao se i mucao. To je bilo urnebesno, pa zar sam ja toliko strašna.- rekla je sa zabavljenim pogledom.
-Čekaj ti nisi bila ljuta što sam te bockao i što su te izbaciti iz razreda s nama?- pitao je Marko ozbiljno.
-Ne zahvalna sam, onaj predmet je tako jebeno dosadan.- rekla je. Još uvijek nismo bili uvjereni. Pogledao sam je sumnjivo.
-Ne morate se bojati mene, ja sam samo mala, bezopasna dušica.- rekla je sa zlobnim osmijehom. Opet je pukla od smijeha.
-Čovječe koje ste vi pičkice, zajebajem vas.- rekla je.
-Hej nismo mi pičkice?! Mi smo najopasniji momci u školi, svi se nas boje.- rekao je Marko brzopleto.
-Ma je li, a zašto, meni niste ni malo strašni. Prije urnebesni.- rekla je. Pogledao sam Marko upozoravajuće, da ne kaže nešto što ne bi smjela znat. Mislim i onako svi znaju ali ne bih htio da pobjegne. Ona je prva osoba koja me se nije bojala i to je osvježavjuće. Moram održavati reputaciju bad boya ali to nisam ja. Da se to sazna tko zna što bi se dogodilo sa mojom bandom, mojom obitelji. Nas nitko ne dira zato što misle da smo nemilosrdni, ali da to ne misle napali bi nas i tko zna koliko bi mojih članova izgubilo život.
-Zato što smo mi loši momci, nije nas briga za pravila i profesore.- rekao je, mislim da mu nije povjerovala. Pogledala je prema njegovom vratu i vidio sam da prepoznaje tetovažu.
Njeno bezbrižno lice se brzo vratilo u ravnodušno.
-Aj sad idi i kupi mi zeleni skitlls, najveću kesu.- rekla je ravnodušno. Sad sam zbunjen. Ne znam što se dogodilo. Prvo se smijala s nama, onda je utrala strah u kosti Davida i Marka (čak i malo meni), onda se opet smijala dok nije vidjela njegovu tetovažu koja je bila znak moje bande, no ona to nije znala, a opet je nekako znala, a sad traži od Marka skitlls. Jebote što se događa.
-Molim??- pitao je Marko zbunjeno
-Možda mi je bilo drago što više nisam na onom smrtnom satu, no ti si me ipak bockao i tako naljutio. Kupi mi skitlls i oprostit ću ti.- rekla je.
-Okey odmah se vraćam.- rekao je i krenuo polako otići.
-Samo zeleni ako mi doneseš neki drugi ubit ću te.- rekla je sa strašnim glasom, da sam i ja čak zapitao misli li ozbiljno. Ja i David smo se pogledali zbunjeno. Rea je otišla od nas i sjela na pod do drveta i naslonila se na drvo sa slušalicama u ušima.
-Što se upravo dogodilo?- pitao me je David.
-Ubij me ako znam.- rekao sam.

Pala mi je ideja na pamet, nasmijao sam se zlobno.