Ubojita ljubav

14

Rea POV:
Otrčala sam do stana, zatvorila sam vrata i spustila se na pod oslanjajući se na vrata. Pustila sam suze da teku. Nije me više bilo briga i da me neko čuje. Samo sam htjela nestat. Plakala sam duboko u noć kad me je umor uhvatio.

Probudila sam se u 5 sati. Opet me je mora probudila. Odlučila sam da ću danas doći u školu. Obukla sam crnu duksericu, crne gege i uzela sam svoju torbu sa bilježnicama te krenula u školu.

Kad sam došla u školu malo sam zakasnila. Pokucala sam na vrata i nakon kratkog naprijed ušla sam. Kad sam ušla čula sam uzdahe učenika.
-Oprostite što kasnim.- rekla sam profesorici.
-Nema veze samo uđi Rea.- rekao je ljubazno profesorica iznenađena mojim dolaskom. Vidjela sam da imamo nove učenike i da je sad zadnja klupa zauzeta. Znači moram sjesti kod Liama. Sjela sam kod njega, koji je za neko čudo sjedio na stolici do reda, a ne do prozora, i izvadila knjige.
-Hej Rea dugo se nismo vidjeli.- rekao je Marko iza mene. Samo sam ih ignorirala i pratila nastavu. Kad me je Marko počeo bockati olovkom. Nasmijala sam se.

Liam POV:
Gledao sam prema njoj i vidio da se nasmijala kad ju je krenuo opet bockati. Čak smo bili i kod iste profesorice. Pa ajmo vidjet koliko će sad izdržati. Rea se nije okrenula, ali se počela smijati tolko jako da smo se i mi počeli smijati.
-Znala sam, znala sam. Čim se vratiš odmah dođe i nered u moj razred.- rekla je profesorica.
-Ma nedostajala sam ja vama. Nemojte lagati.- rekla je Rea skoro ozbiljno, naglasak na skoro. Profesorica je duboko udahnula i rekla
-Rea van, van dok ne izbacim još nekog.- rekla je mirno. Rea je samo pokupila svoje stvari i otišla iz razreda uzdignute glave. Nikad ne bih pomislio da ona ima problema da je sam nisam vidio kako plače. 
-Profesorice.- šapnuo sam joj na uho pa je priskočila tri metra u zrak.
-Liam.- rekla  je ne iznenađeno.
-Vrati se na svoje mjesto.- rekla je što je smirenije mogla. Odmahnuo sam glavom ne. Stavio sam svoju ruku na njeni rame i pitao
-Zašto ste profesorice izbacili Reu, svi znamo da vam je falila. U ostalom ona je jedina stvar što čini ovaj sat zanimljivim. Ako ne primjećujete učenici vam umiru od dosade.- rekao sam dok sam još uvijek bio naslonjen na nju. Počela je ubrzano disati. Kad odjednom
-HAHAHAHAHAHAHHAHAH- Marko i David su se smijali profesorici u faci.
-DOSTA MI VAS JE SVA TROJICA VAN.-
-Sa zadovoljstvom.- rekao sam i otišli smo. Njih dvojica su se odmah prestali smijati. 

Izašli smo vani i vidjeli Reu pogodite s čim, ..... dat ću vam još malo vremena. Sa       3      2      1      KNJIGOM. To ne bi ni ja pogodio. Sigurno ste mislili sa slušalicama. Došli smo do nje. Izgleda da se baš zadubila u knjigu. Pogledao sam Marka i pokazao očima da je prestraši. Stavio joj je ruku na rame, a ona je skupila knjigu i na brzinu ga udarila u dragulje. Pao je na pod i ona je rekla
-Nikad nećete naučiti jel da.- rekla je više kao odgovor nego kao pitanje te se okrenula i nastavila čitati.
-Smiri se Rea samo zabrinuti za tebe. Nisi dugo bila u školi. Izbjegavaš nas od kako si... Pa zapravo ni nismo te upoznali kad si nas krenula izbjegavati, ali ima nešto u tebi da si nam draga i da se brinemo.- rekao je David, Marko se složio.
-Slušaj Rea, mi ti samo želimo pomoći, znamo da si u upala u neka sranja. Želimo te zaštiti.- rekao sam smireno. Ona se cinično nasmijala.
-Ti ćeš me zaštiti, ti. Sinoć sam ti skoro prerezala vrat, da nisi ni trepnuo. I sad misliš da ti povjerujem i kažem sve o sebi. Ma vi niste normalni znala sam da se nisam trebala danas vratiti u školu. Možda samo trebam opet otići hoću li vas se tako riješit.- ovaj zadnji dio je prošaptala u bradu. Tada su nas, zapravo mene, pogledali David i Marko.
-Prerezala vrat, o čemu ona priča?- pitao je zbunjeno David, a Marko se samo složio.
-Što zar vam vaš dragi prijatelji nije rekao šta je sinoć napravio.- pitala ih je retoričko pitanje. Odmahnuli su glavama.
U kratko im je rekla šta sam sinoć napravio, al ja još ne znam odakle joj nož.
-Glupa ideja.- rekao je Marko dok je gledao u mene. Samo sam ga pogledao dok mu je osmjeh bio na licu.
-A odakle si ti izvukla taj nož?-

Rea POV:
Pitao me odakle mi. Pa sad ću ja tebi pokazat.
-Šta je ono?- pitala sam i pokazala iza njih. Dok su se oni okrenuli ja sam izvukla nož iz cipele.
-Šta si..- nije završio rečenicu kad je vidio moj samouvjereni osmijeh i da držim nož.
-Nisi vidjela ništa jel da. Samo si nas zajebavala.- rekao je.
-Aplauz za majstora.- rekla sam i naklonila mu se. Sva trojica su me gledala zbunjeno.
-Odakle si jebate izvukla taj nož. Nismo čuli ni vidjeli ništa, a samo smo se okrenuli na manje od sekunde.- pitao je David začuđen. Samo sam se nasmijala. I rekla
-To moji prijatelji nikad nećete saznat.-
-Nazvala nas je prijateljima, nazvala nas je prijateljima.- rekao je uzbuđeno Marko. Tek sam sad skužila šta sam rekla.
-Slušajte drago mi je bilo provest ovu minutu u sretnom mjehuriću, al vraćam nas u stvarnost. Vi ništa o meni ne znate kao ni ja o vama. Jesam vas nazvala prijateljima, ali vi mi niste prijatelji. Najbliži ste tome nego itko prije, ali ja nisam dobra za vas kao ni vi za mene. Molim vas zadnji put da odete iz mog života.- rekla sam donekle tužno. Pokušala sam sakriti tugu koliko god sam mogla, ali nisam uspjela. Krenula sam otići kad me je jedan od njih uhvatio za ruku.
-Ne ideš ti nigdje.- rekao je Liam. Pogledala sam ga sa zbunjenim pogledom.
-Liam, molim te ostavite me na miru. Ne možete mi nikako pomoć samo vas mogu još više izložiti opasnosti.- rekla sam i pokušala izvući svoju ruku iz njegove.
-Ako misliš da ćemo te pustit samu protiv ne znam ni ja čega, krivo misliš. Imaš pravo ne znamo ništa o tebi kao ni ti o nama, ali možemo saznati.- kad je to rekao ostala sam zatečena, ali naposljetku sam rekla
-Jedino što možete upoznati je bol i tuga. Nije lijep prizor.- samo sam ga nakon toga tužno nasmješila. Pogledao me je nekako čudno, ne mogu razaznat taj pogled. Zatim mi je pustio ruku, okrenula sam se i otišla.