Ovo mi je prva priča pa vas molim da budete razumni.
Ova priča je o djevojci koja je prošla kroz pakao i trenutno bježi od osobe koja je glavni uzrok pakla. Nikoga ne pušta unutra od straha kad je osoba koja ju traži, a nađe je uvijek, ne ozljedi os...
Liam POV: Što je bilo toliko strašno što joj se dogodilo dok je bila zarobljena. Bojim se samo i pomisliti o tome. Osjeća se krivom zbog svega, ona krivi sebe, ali ona nije imala izbora. Ona je morala preživjeti i napravila je sve da to uspije. Žao mi je što nije imala roditelje uz sebe dok je odrastala i žao mi je zbog svega što joj se dogodilo. Oni ožiljci na njenom tijelu su vjerovatno svi nastali dok je bila u njegovom zatočeništvu. Tako bi rado da mi kaže sve, znam da mi je rekla više nego dovoljno. Ali još uvijek ne znam njeno ime, možda se boji što će biti kad saznam da mi je lagala da joj to nije pravo ime. Ona ne zna da ja znam. Kao što se ja bojim njene reakcije kad sazna da sam istražio njenu prošlost, nisam skoro ništa saznao, ali opet. Moram skupiti hrabrosti i reći joj da je ne želim izgubiti iako ne znam njeno pravo ime. Moram skupiti hrabrosti da joj kažem da nije važno kako se zove, zato što ja znam kakva je ona osoba. Ona je osoba koja će se žrtvovati zbog osoba do kojih joj je stalo. Ona je nas iz početka pokušala odgurnuti samo da ako je nađe onaj koji ju traži ne naudi nama. Ona je kroz sve prolazila sama. Možda ne znam njeno ime, imena njenih roditelja ili ime osobe koja ju je uništila ali znam jedno, a to je da je neću napustiti ma šta god bilo. Dosta je ljudi izgubila i dosta je vremena provela sama, neće više. Ja se bojim što će biti kad drugi saznaju da se ne zove Rea, kako će reagirati kad im kaže što joj se dogodilo. Marko zna da se ne zove Rea i od tad je oprezniji u vezi što će joj reći, ne vjeruje joj. Da je čuo i vidio sve što sam ja, vjerovao bi joj. Ona je prošla kroz nešto i ove emocije ne možeš odglumiti. Kad bolje pogledaš ona u sebi ima više tuge i boli nego iko od nas zajedno. Ja sam izgubio roditelje, ali ona je puno više. Ja sam imao prijatelje, ona nije imala nikog. Ali više ne, ima mene, i ako oni počnu misliti nešto drugo o njoj nakon što im prizna, ja ću ostati uz nju, više nikad neće biti sama.
-Više nećeš biti sama.- rekao sam joj umirujuće dok sam je držao u zagrljaju. I ona se meni uvukla u srce. Kad su joj jecaji utihnuli i suze prestale, meni je već majica bila skroz mokra. Nisam je još puštao iz zagrljaja, a ni njen stisak se nije smanjio. Ovo joj je bilo jako teško reći i moram prihvatiti što mi je dala. Neću tražiti više od nje, pošto znam da će mi jednom reći. Kad mi bude u potpunosti vjerovala, malo me boli kad znam da mi ne vjeruje u potpunosti, ali isto tako znam da joj je teško vjerovati. Teško mi je kad znam da mi ne vjeruje u potpunosti, ali isto tako je razumijem. Kad se odmakla od mene i obrisala lice, pitala me je da vježbam s njom pošto joj ovih par dana nisam ništa dopuštao. Lagano sam se nasmijao i rekao naravno. Otišli smo na kat u moju mini teretanu. Kad me je pitala imam li zavoje za boksačke. Imao sam samo crne i crvene. I nikakvo čudo uzela je crne.
Oups ! Cette image n'est pas conforme à nos directives de contenu. Afin de continuer la publication, veuillez la retirer ou mettre en ligne une autre image.
Ana joj je kupila neku odjeću zato što je njoj sve izgorilo. Kupila je ono što ju je Rea zamolila da uzme i Rea je rekla da će joj sve vratiti kad skupi novce što je Ana naravno odbila. Pa se Rea otišla presvući u nešto udobnije za vježbati. Kad je izašla iz sobe ostao sam iznenađen. Kosu je svezala, imala je obične patike za trčanje, obukla je gege, ali ono što me je iznenadilo je da je nosila samo sportski grudnjak, nikakvu majicu preko. I tek tad sam primjetio nešto, ona stvarno ima mišiće. Mislim naučio sam na sebi da ima mišiće, ali nisam skužio da su ovoliko vidljivi. Ima bolje pločice od Marka. Nema bolje od mene, ali poprilično su dobri. Kad sam gledao Munju, primjetio sam par ožiljaka, ali mislio sam da se samo zbog svijetla čini da ima ovako dobre pločice, očito sam bio u krivu.
-Hoćemo vježbati il nisi gotov sa odmjeravanjem.- rekla je Rea što me je vratilo u stvarnost. -Da, da ajmo vježbati.- rekao sam nekako zbunjeno. Samo se nasmijala na to i došla je do vreće. -Ajmo prvo da se zagrijemo na vreći pa ćemo prsa na prsa.- rekla je odlično Rea. Samo sam kimnuo glavom i uhvatio vreću da udara.
Ne znam kolko smo dugo vježbali, ona možda nije ništa radila tjedan dana, ali još uvijek me pobjeđuje. A stvarno se trudim. Nije da joj popuštam. Ovo mi daje snagu da ako je nađe onaj koji ju traži ona će se moći obraniti, nama neće biti ništa jel ko god to bio sigurno nije toliko glup da krene na mene. Ona neće biti sama mi ćemo biti s njom, al ako je slučajno nađe samu ona će se moći obraniti. Mene samo brine da njoj ponestaje emocionalne snage da dalje nastavi, bojim se da će odustati. Vidim da joj malo fali da prijeđe preko ruba očaja. I stvarno se nadam da sam dovoljan da je zadržim. Stvarno se nadam.
Još smo vježbali, ili bolje rečeno još me je pobjedivala. Kad su u teretanu upali Marko i David taman kad smo bili u nezgodnoj poziciji. Rea me je bacila na pod i ja sam nju povukao sa sobom. Pa tako smo leželi ja na podu samo u kratkom hlačama, pošto sam tijekom treninga skinuo majicu i ona u sportskom grudnjaku na meni. Njih dvojica su se odmah okrenula i rekli "sorry" pa nestali. Uvijek nalete u neugodnim situacijama. Ona i ja smo se pogledali pa se počeli smijati. Podigli smo se s poda i ja sam uzeo majicu. Pa samo se spustili dolje, da vidimo što hoće.
