"Prestani da se vrtiš po krevetu", Igor mi iznervirano dobaci iz svog kreveta, a ja prevrnem očima.
"Nisam ja kriv što me muči nesanica", požalim se, pa čujem njegove uzdahe.
"Idi, prošetaj, pa se vrati. Možda ti se u međuvremenu prispava", predloži, a ja odlučim da prihvatim njegov predlog. Ustanem i obučem prvo što mi padne pod ruku, pa izađem iz hotela.
Nešto mi ne da mira poslednjih dana i stalno se patim sa nesanicom. Čovek bi rekao da je trema, ali problem s tim je činjenica da ja nikad u životu nisam imao tremu.
Krenem polako pustim ulicama Svetlogorska ka parku, uživajući u tišini. Ceo grad je zaspao. Samo se ja još uvek patim budan.
Podignem pogled tražeći klupu na koju ću da sednem, a onda shvatim da nisam jedini ovde. Iznenadi me činjenica da je to ponovo ona Srpkinja. Ima li mesta na ovom svetu gde ja neću naleteti na nju?
Iako joj je glava zabijena u šake, poznam je. Ipak sam proveo noć s njom.
Priđem joj polako, ali ona i dalje ne diže pogled, pa odlučim da joj se obratim.
"Ni ti ne možeš da spavaš?", konačno podigne svoj pogled ka meni, pa nemo odmahne glavom. Sednem pored nje, iako je park pun praznih klupa.
"Muči te razgovor sa Dušanom?", upitam ono što me interesuje, a ona ponovo spusti svoj pogled.
"Muče me uspomene, ne Dušan", sedim i posmatram je u tišini, dok pokušavam da shvatim koja je njena priča.
"Šta tebe muči?", prekine tišinu i upita me reda radi, a ja slegnem ramenima.
"Što je najgore, ne znam ni sam. Jednostavno mi nešto ne da mira", spustim pogled dok razmišljam šta je zaista sa mnom.
"Veruj mi, mnogo je gore kad znaš. Boriš se sa tim demonima, pokušavaš da ih izbaciš iz glave, ali nikako ne ide. Ostaju u mislima da te muče", teško izgovori, a ja je posmatram tako slomljenu. Više mi se sviđa u onom drugačijem izdanju.
"Šta je moglo toliko da te povredi da se raspadaš na svaki spomen toga?", pokušam da pročitam njena osećanja, a ona skloni pogled ka ulici.
"Ne bih o tome. Kao što si i sam rekao, raspadam se na sam spomen toga", odlučim da ne forsiram, jer mi deluje kao da će se svakog časa raspasti. Jesam mnogo toga, ali ne i tip koji će namerno rasplakati devojku.
"Čuo sam da si spominjala moje ime dok si pričala s Dušanom. O čemu se radilo?", setim se da sam čuo svoje ime, ali nisam mogao da razumem šta su pričali. Ponekad razumem sve što kažu, a ponekad je uspeh ako sam razumeo par reči.
"Tražila sam mu da ti se izvini za ono juče na stadionu."
Iznenadi me činjenica da je tražila da mi se izvini, pa je upitam zašto.
"Zato što je prvi započeo. Ti nisi ni za šta kriv", kaže mi blago, a ja se osmehnem.
"Nisam kriv ni za to što si odbila Golovina?", želim da raščistim to sa Golovinom, da me ne bi mučila savest. Ako sam zaista ja kriv, izviniću mu se. Ako nisam, nikom ništa.
"Nisi. To je isključivo moja odluka i ne, nema nikakve veze s tobom", na trenutak pomislim da mi neće odgovoriti, ali ipak čujem odgovor. Osetim ogromno olakšanje što ja ipak nisam kriv za njegovo slomljeno srce.
"On je divan dečko i zaista mu se sviđaš", pokušam da popravim njihov odnos, ali mi ona deluje nezainteresovano.
"Znam da jeste", da mi do znanja da džaba trošim reči. Očito da joj se ne sviđa.
"Šta ti onda tražiš kod dečka?", pitam u pokušaju da razumem ovu devojku.
"A ko je rekao da ja tražim dečka?", nasmejem se kad na pitanje odgovori pitanjem, pa shvatim da je bilo dosta pitanja za večeras.
"Zaista bi trebalo da se vratimo u hotele, zar ne?", pogledam ka ulici, a ona uzdahne.
"Nismo ni došli zajedno, pa ne moramo zajedno ni da odemo", hladno kaže, a ja odmahnem glavom.
Hladnoća je moja specijalnost, gospođice.
"Kad bih te ostavio ovde samu, to bi bilo protivno mom vaspitanju. Otpratiću te", dam joj do znanja da može samo da se pomiri s činjenicom da je pratim do hotela. Zamisli da joj se nešto desi, jer je ja nisam otpratio. Dušan bi me definitivno skratio za glavu.
Primetim da se baš i ne slaže, ali ipak ustane i krene ka hotelu. Hodam u tišini polako iza nje i odmeravam je. O da, sad mi je jasno zašto sam želeo da spavam s njom. Ima je tačno tamo gde treba.
Shvatim da smo došli do njenog hotela, tek kad se ona okrene ka meni. Pođe da se pozdravi sa mnom, ali ja ne izdržim pred iznenadnim porivom.
Pribijem je uz zid hotela i pogledam pravo u oči. Ukradem joj jedan strastven poljubac, pa se odvojim od nje. Osmehnem se kad primetim da drhti zbog mog dodira.
"Možda sad i budeš mogla da spavaš. Ponovićemo jednom onu noć", namignem joj i krenem nazad ka svom hotelu, dok ona stoji i gleda za mnom, dok u sebi sigurno pokušava da shvati šta se desilo.
Definitivno ima nešto u toj devojci što u muškarcu izaziva ogromnu želju. Nije da nisam video i lepših i zgodnijih devojaka od nje, a ipak samo ona konstantno izaziva želju u meni.
Razmišljajući o njoj dođem do hotela i uđem u našu sobu. Primetim da obojica spavaju, pa tiho, trudeći se da ne pravim buku da ih ne bhi probudio, legnem u svoj krevet.
Šetnja definitivno nije bila dobra ideja. Tek sad neću moći da zaspim. Ležim i razmišljam o tom savršenom telu. A onda mi odjednon pred očima izađe ožiljak koji sam primetio pre neko veče. Ne deluje kao ožiljak od operacije, a opet ne vidim drugo objašnjenje za onakvo nešto.
Ta devojka nešto ozbiljno krije. A ja planiram da saznam tačno šta.
Bila je u pravu. Zaista pokušavam da je rešim kao da je misterija.
Ide još jedan, pošto je ovo već poznato 😅💙
