"I samo tako je nestala?", Miha me zbunjeno upita, a ja klimnem glavom.
"Šta si uradio ovaj put, nesrećo?", namršti se, a ja uzdahnem, prisećajući se današnjeg dana u celosti.
"Došao sam s treninga, ručali smo, pa je ona otišla da čita knjigu, a ja sam gledao tv. Posle smo gledali Zvezdu i bila je srećna zbog pobede. Spavali smo, a ja sam nakon toga, zaista i zaspao. Probudio sam se pre nekih pola sata, a nje nije bilo", ukratko prepričam današnji dan, a on me zbunjeno pogleda.
"Jesi pokušao da je nazoveš?"
"Ma ne, Miha, nisam. Samo sam je zvao bezbroj puta otkako sam ustao. I svaki put mi odbije poziv", isfrustrirano odgovorim, jer sam pokušao da je dobijem na sve moguće načine.
"Sigurno si nešto zaboravio da mi kažeš. Ne bi ona tek tako otišla, ako je sve bilo okej."
Njegov komentar me navede na razmišljanje. Što jeste jeste, delovala je povređeno kad sam izneo šta želim kao nagradu, ali kad sam je pitao da li me želi, pokazala je da želi. Da li je moguće da je zbog toga otišla?
"Ne znam šta da radim", zabijem glavu u šake, dok pokušavam da se izborim s osećanjima. U isto vreme sam i ljut na nju, što se ne javlja, i zabrinut, jer ne znam gde je i kako je.
"A što je jednostavno ne pustiš da se ohladi? Daj joj par sati, pa je onda nazovi. Siguran sam da će ti se javiti", pošto mi ne preostane ništa drugo, odlučim da ga poslušam. Do sad je mnogo puta bio u pravu kad smo nas dvoje u pitanju.
"Šta misliš da pozovemo Uroša i da odemo do grada?", pogledam ga kao da je s Marsa pao, nakon što predloži izlazak.
"Ne možeš me to pitati. Ne mogu da izađem i da uživam u gradu, a ne znam ni gde je, ni kako je", ljuto mu uzvratim, a on prevrne očima.
"Verovatno si je samo iznervirao, pa je odlučila malo da ti se osveti. Videćeš da će se već sutra vratiti", pokuša da me oraspoloži, pa odlučim da ga poslušam. Lakše će mi biti ako budem verovao u to.
•••
"Znao sam da ti nemaš pojma o čemu pričaš. Rekao si kako će se vratiti već sutradan, a evo treći dan za redom, ona se meni ne javlja", ludim jer nemam pojma gde je. Ne znam više ni šta znači reč san. Nikad ni zbog koga nisam ovoliko brinuo.
"Smiri se, Feđa. Koncentriši se na utakmicu protiv Sevilje večeras", podseti me na večerašnju utakmicu Lige Evrope. Tek tad shvatim jednu činjenicu.
Jedino je ona večeras trebalo da mi pruži podršku. A obzirom da mi se ne javlja, pretpostavljam da to onda znači da neće biti na stadionu večeras. Želeo sam da bude tamo i da mi pruži podršku, kad već moji nisu tu. A ovo mi je poprilično bitna utakmica.
"Ne mogu, Mihailo, ne mogu. Ne mogu da mislim na utakmicu, kad i dalje brinem o njoj. Šta misliš gde je?", više nisam ni ljut, samo uplašen.
"Feđa, bezveze razbijaš glavu. Sto posto sam siguran da je dobro i da negde sad odmara, dok se ti ovde nerviraš", kaže utešno, ali ovaj put ne mogu da pustim sve tek tako.
Odlučim ponovo da je pozovem iako i sam znam da će mi ponovo odbiti poziv i samo ću se još više ubedačiti. Ostanem u šoku kad zapravo začujem njen glas. Sve u meni pukne, pa od brige krenem da galamim, iako ni sam ne želim da ne bih još više pokvario naš odnos.
"Ti zaista nisi normalna! Umirem od brige već tri dana, jer se ti ne znaš javiti!"
"Znam ja da se javim, samo ne želim", iznenadi me njen drski ton, jer ona nikad nije takva. Zna da bude sarkastična, pa čak ponekad malo i bezobrazna, ali nikad nije ovako hladna i drska. Ovo mi se nimalo ne sviđa.
"Gde si?", zabrinuto pitam ono što me već danima muči. Moram da znam da su dobro.
"Nije tvoja stvar. Dobro sam, na bezbednom sam, ne radim ništa opasno i ne nerviram se. To ti je dovoljno da znaš", referiše mi, a ja već polako pucam po šavovima. Dve noći oka sklopio nisam brinući gde je ona, da bi mi ona sad ovako drsko odgovarala.
"Ana!", povisim ton, iako sam i sam svestan da ovo može samo odmoći. Ali nekako moram pokušati da je vratim.
"Ne, Feđa, ništa nećeš postići vikom. Zbog tog stava da sam tvoje vlasništvo i jesam otišla. Jedini razlog što sam ti se javila, jeste da ti kažem da ću uprkos svemu doći na utakmicu večeras", i dalje zvuči hladno, a ja svakom njenom rečju sve više padam u očajanje. Žestoko sam zajebao ovaj put i ne znam kako ovo da popravim.
"Znaš da nije pametno da se igraš sa mnom", sve sam u životu mogao postići ovim hladnim tonom, pa pokušam ponovo, jer za drugačiji način ne znam.
"Šta ćeš da uradiš povodom toga, Sneško?", dotuče me tim glupim nadimkom, koji mrzim. To što neko ne pokazuje emocije, ne znači da ih nema.
"Ana! Neću insistirati na tome da mi kažeš gde si, ali bolje bi ti bilo da se nacrtaš kući", pokušam ponovo, dok mi polako postaje jasno da gubim kontrolu.
"Vidimo se na stadionu", hladno odgovori i prekine poziv. Pokušam ponovo da je pozovem, ali već je ugasila telefon.
U pičku materinu nek ide sve. Ta žena će mene u grob oterati.
"Šta je bilo?", shvatim da je Miha i dalje tu tek nakon što se javi, pa uzdahnem pre nego što ga pogledam.
"Bilo je to da ću ja u grobu završiti zbog nje. Ne znam kako da je vratim, izgubio sam svu kontrolu koju sam imao nad njom."
"E vidiš u ovome i jeste problem. I dalje se ponašaš kao da je ona tvoje vlasništvo. Ne treba da uspostaviš kontrolu, već treba da se izviniš i moliš je za oproštaj. Ne znam iz kog si ti univerzuma došao kad misliš da sve može da se reši vikom", počne da mi čita bukvicu, a ja ga pažljivo slušam.
"Do sad je uvek moglo."
"Ana nije jedna od devojaka s kojima možeš tako, kao što su tvoje bivše uglavnom bile. Rekao sam ti već da je drugačija, ali ti to nikako da shvatiš."
U pravu je, ona jeste drugačija. Luda je, detinjasta, iskrena je i voli da se duri. Ali kad je naljutiš, ne piše ti se ništa dobro. A ja sam je očito jako naljutio.
