"Ne mogu više. Zaista ne mogu", isfrustrirano se požalim Mihi, a on kao po običaju počne da se smeje, nervirajući me tako još više.
"Šta je sad bilo?"
"Rekao sam joj da je zgodna sinoć i isterala me je iz moje rođene sobe. Iskrivio sam kičmu na kauču celu noć", požalim se, jer mi ludača nije dala da spavam u svom sopstvenom krevetu.
"A kad sam ti ja rekao da izabereš onaj udobniji kauč, ti si rekao da ti ne treba", isplazi mi se, a ja ga blago udarim po glavi, ne bi li se opametio bar malo. Zajauče kao malo dete, pa zaradi moj iznervirani pogled.
"Nisi ti njoj samo rekao da je zgodna, zar ne?", klimnem glavom, kad shvatim da sam provaljen, a on počne da se smeje kao kakav ludak.
"Prednja ili zadnja strana?"
"Zadnja", priznam, a on me pogleda prekorno.
"Spustio si ruku, zar ne?"
"Pa šta sam mogao kad je legla pored mene i okrenula mi leđa. I ja sam samo čovek", pokušam da se opravdam, a on odvali da se smeje.
"Neka te je vala izbacila iz kreveta. Zaslužio si ovaj put."
"Zaslužićeš ti šamar, ako nastaviš da budeš na njenoj strani. Jesi ti moj prijatelj ili njen?", pogledam ga namršteno, a on prevrne očima.
"Tvoj i baš zato ti i kažem iskreno."
"Dobro, nek ti bude da sam ovo zaslužio. Ali šta je s onim juče? Jesam i to zaslužio možda?", podsetim ga da ovo nije prvi put da se ovako ponaša prema meni.
"Dobio si šamar, jaka stvar. A iskreno kriv si i za to. Ko ti je rekao da možeš da uzmeš njen telefon i čitaš njene poruke?"
"To je bilo prekjuče i šta da radim kad mi je bila sumnjiva. Ceo dan se smeškala dok je kucala poruke, pa sam došao do logičnog zaključka da je zaljubljena. Nisam znao da joj je Danica toliko zanimljiva", ponovo opravdam svoj postupak, ali on samo odmahne glavom. Nisam ja kriv, ona je samo reagovala preburno.
"A da, juče si imao sreće da si uopšte ušao u stan. Došao si u pola tri ujutru i probudio je. Ja te na njenom mestu uopšte ne bih pustio da uđeš, već bih nastavio da spavam i pustio te da se snađeš za spavanje."
Odlučim da ućutim, kad shvatim da šta god da rekao i uradio, ja ispadnem kriv. S njom svaki dan neki problem i svaki dan se posvađamo. Uglavnom ona završi ljuta na mene, pa se posle duri. Uopšte mi nije jasna ta devojka.
"Dug je dan. Zajebaćeš ti još nešto do kraja dana, ne brini", namigne mi, a ja uzdahnem. Podržava Anu, samo u inat činjenici da ja ne podržavam njegovu vezu s Ivom. Ali videće već jednom da sam u pravu što se tiče te male. Nešto ne štima kod nje.
"Neću. Hvala Bogu trening danas traje duplo duže, tako da ću tek popodne kući. Ne moram da se svađam s njom."
"Ti nisi normalan. Kako možeš da zahvališ Bogu što će nas Musajev mučiti duplo duže, nego inače?", pogleda me kao da sam s Marsa pao, a ja slegnem ramenima.
"Ne znaš ti koliko je zapravo komplikovano živeti sa njom. Na stranu to što me nervira, ali jesi li ti video kako ona izgleda? Ja sam muško, ne mogu da se pravim da ne vidim koliko je zgodna, kad vidim", ponovo počne da se smeje kao da sam mu rekao neku šalu, a ne tešku istinu.
"Izdržačeš ti to, junače. Znam te ja", namigne mi, a na terenu se pojavi Musajev pa krenemo sa zagrevanjem.
•••
"Ti si prosto nepodnošljiva! Uvek si iznervirana i nikad ti ništa ne odgovara!", iznervirano povisim ton na nju, jer mi je pokidala poslednji živac.
"Sad znaš kako je meni s tobom poslednja dva meseca. S kim si, takav si", hladno odgovori, a ja pokušavam da se saberem. Njena hladnoća samo pogoršava situaciju.
"Ne mogu više ovako. Načisto izludeh s tobom", nastavim da se vrtim ukrug, dok razmišljam kako da rešim ovu situaciju. Nas dvoje ne možemo zajedno nikako. Kao pas i mačka smo.
"Tu se slažemo. Treba nam odmor. Razdvojićemo se na neko vreme, čisto da ne dobijemo nervni slom jedno s drugim", predloži, a ja koliko god da bih želeo da se složim s ovom idejom, ne mogu jer sam usred sezone. Pojasnim joj, a ona kaže kako će ona da ode i zaputi se u našu sobu. Uhvatim je za ruku i okrenem nazad ka sebi.
"A kud misliš da si pošla?", pogledam je ozbiljno, a njen drski ton me dodatno iznervira.
"Što dalje od tebe", ova devojka, kao da je rođena da mi kida živce.
Iznervirano povičem njeno ime, pa imam priliku da gledam njenu specijalnost - prevrtanje očima.
"Idem u Englesku, kod Dušana", objasni mi da mi ne bi dalje kidala živce. Nije ona svesna kakakv sam kad puknem.
"Ne dolazi u obzir. Znaš li ti koliko je Engleska daleko?", upitam, dajući joj do znanja da mi ne pada na pamet da je pustim u Englesku. To je četiri hiljade kilometara daleko odavde, a ja brinem o mom detetu.
"Ne drami. Treba mi samo dve sedmice odmora. I ne možeš da upravljaš mojim životom", ponovo iskoristi onaj drski ton, zbog kog često poželim da joj iščupam taj jezik.
"Ti si moja supruga i nosiš moje dete, tako da mogu", dam joj do znanja da je ona moja odgovornost, ali ne postignem željeni efekat. Samo deluje još ljuće.
"Sad si se setio da sam ti supruga? E pa, malo je kasno", prebaci mi, a ja se zbunim.
Šta ovo treba da joj znači?
Pođem to i da je upitam, ali me ona ućutka.
"I nemoj ni da kreneš s tom pričom kako se samo brineš. Za dete nije dobro da ja trpim stres, a naše svađe izazivaju jedino to", argumentovano odgovori, a ja se zamislim. U pravu je. Ne sme da trpi stres zbog bebe.
"Uredu. Ali samo dve sedmice", spustim loptu i dopustim joj da putuje. Obavesti me da leti večeras, pa nestane iz sobe.
Ova devojka će mene u grob oterati.
