"Ludača je ponovo otišla.", uz uzdah kažem Mihi, ni sam ne znajući šta sad da radim. Ponovo ne želi da mi se javi i iskreno najteže mi pada što znam da sam nemoćan. Mogu samo da sedim i čekam da se vrati.
"Šta si sad zajebao?", namršti se, a ja samo slegnem ramenima.
"Ovaj put čak ni predstavu nemam, ali očito da nešto jesam."
"Kako planiraš da je vratiš?", postavi sasvim logično pitanje, a ja se na momenat zamislim.
"Apsolutno ništa. Vratiće se kad to bude želela. Mogu je zvati i dan i noć, ništa se promeniti neće. Baš me živo interesuje jesu svi Srbi ludi ili ste to vi izuzetak", prevrne očima na moj pokušaj humora, ali ipak ništa ne kaže.
"Moraš nešto da pokušaš. Ne možeš samo da sediš i čekaš", odmahnem glavom, odbijajući uopšte ideju o tome da nešto pokušam. Mogu samo da molim Boga da se vrati što pre, a ostalo nije do mene.
"Misliće da ti nije stalo", namršti se, a ja teška srca slegnem ramenima.
"Ionako to već misli."
"A da li ti je stalo?", sumnjičavo me pogleda, na šta ja zabijem glavu u šake razmišljajući o njoj. Želeo sam da to rešimo jednom za svagda, ali ona je ponovo pobegla. Pošto se sećam da mi je rekla kako je to njen način borbe s problemima pokušam da joj ostavim vremena da reši te probleme.
"Kako može da mi ne bude stalo? Pa rodiće mi dete."
Napokon ugledam osmeh na njegovom licu, jer sam po prvi put priznao da mi je stalo, iako se to već duže vreme može naslutiti.
"Ovaj datum ću da zapišem negde, kao dan kad si po prvi put pokazao da imaš osećanja", nastavi u veselom tonu, na šta prevrnem očima.
"Dosadni ste više s tim. To što ne znam da ih pokažem, ne znači da ih nemam", iznervirano mu kažem, jer se zaista ponašaju kao da sam nenormalan.
"Misliš da če doći do kraja dana?", upitam ga nervozno promenivši temu, a on slegne ramenima.
"Ne znam, brate, ali mislim da ne treba da brineš, već da iskoristiš to što ona nije tu."
"Kako misliš iskoristim?", pogledam ga zbunjeno, jer ne razumem na šta on misli.
"Mogli smo malo da izađemo večeras", predloži mi, a ja nakon kratkog razmišljanja pristanem.
Što da se ne opustim malo, kad ona već nije tu?
•••
"Kako te samo gledaju", Uroš kroz smeh kaže dok posmatra devojke u klubu. Opušteno slegnem ramenima i nagnem flašu piva.
"Gde je Miha?", upitam zbunjeno dok ga tražim pogledom. Još malopre je bio tu s nama.
"Dao se u potragu za devojkom. Nije imao nijednu još otkako je raskinuo s Ivom", nasmejemo se obojica, pa pogledom ispratim dve brinete kako prilaze našem stolu. Vidim kako je Uroš već potpao pod moć njihovog izgleda, ali sam ja zato tu racionalan.
Jedna ostane pored Uroša, a druga priđe meni. Počne da flertuje sa mnom, dok je ja samo nasmejano posmatram. Kad njen kreštavi glas napokon umukne, ja progovorim.
"Vidi, srce, nisam na tržištu. Imam ženu do koje mi je stalo, čekam i dete s njom, a ti nemaš ništa da ponudiš, što ja već s njom nemam. Traži drugog, jer ja ne tražim sponzoruše", sve vreme nasmejan je odbijem, pa dobijem priliku da vidim šok na njenom licu. Pokupi svoje stvari i ljuto ode od našeg stola. I ova druga se namršti pa ode za njom.
"Hvala ti mnogo, Feđa", Uroš mi se frustrirano obrati, a ja se prvi put večeras od srca nasmejem.
"Jebiga, Urke, učinio sam ti uslugu. Šta će ti takve sponzoruše?"
"O izvini, bezgrešniče, zaboravio sam da si se ti skrasio", prevrne očima, a u tom momentu nam se pridruži i Miha.
"Šta se ovde desilo?", zbunjeno nas pogleda, a Uroš mu se požali kako sam oterao devojke. Imam utisak da samo što se nije srušio, dok me zblanuto posmatra.
"Padaće sneg."
•••
"Jesi dobro?", Miha me tiho upita, a ja samo bledo gledam u zid ispred sebe. Prošli put kad se ovo desilo, bar mi se javila pa sam znao da je dobro. No to nije slučaj ovaj put. Ovaj put sam prepušten sam sebi i svojim mislima.
"Feđa", ponovo pokuša da me dozove, ali ja nemam snage da se odazovem. Kako može ovo da mi radi? Da li me zaista smatra bezosećajnim kretenom?
Zabijem glavu u šake i po prvi put pustim osećanjima da me nadvladaju. Suze same krenu dok frustrirano razmišljam šta i kako dalje.
"Feđa brate, je l' ti to plačeš?", u šoku me posmatra, na šta ja, uprkos svom trudu, zaplačem još jače.
"Ej, ej, biće sve dobro. Nemoj da brineš", spusti svoju ruku na moje rame u znak podrške, a ja ga slomljeno pogledam.
"Miha, to mi je supruga i još je i trudna. Kako onda da ne brinem? Zašto mi ovo radi? Zar sam zaista zaslužio sav ovaj pakao?"
"Nisi. Ali ponekad si zaista kreten. Moraš početi da joj pokazuješ da ti je stalo, inače će uvek biti ovako", posavetuje me, a ja ga sumnjičavo posmatram.
"Želeo sam da razgovaram s njom prošle sedmice, ali ste gledali utakmicu. A već sutradan je otišla."
"O čemu si želeo da razgovaraš s njom?", u šoku me pogleda, a ja se po prvi put sav spetljam.
"Pa znaš-"
"Ti si se zaljubio!", vrisne uzbuđeno, ali ja nemam volje ni da se ljutim zbog ovoga.
"Ne bih ja to tako nazvao."
"A kako bi ti to nazvao, Sneško?", isplazi mi se, na šta prevrnem očima.
"Misliš da i ona oseća nešto prema meni?", upitam pitanje koje me najviše muči u poslednje vreme. On me pogleda iznenađeno, pa pođe nešto da kaže, ali ga ja zaustavim.
"Bolje nemoj ništa da mi govoriš. Ne želim da znam", ne dozvolim mu da mi uništi i ovo malo nade što imam.
"Možda je bolje da ideš. Nisam dobre volje, a ne želim da i ti budeš utučen zbog mene", prosto kažem pre nego što odem u svoju sobu. Već s vrata primetim njene stvari razbacane po celoj sobi, kao da je još uvek tu. Činjenica da nije ponela stvari sa sobom, mi malo olakšava ovu situaciju, ali mi je svejedno teško.
Bacim se na krevet, i dalje osećajući njen miris. Zatvorim oči na tren zamišljajući njeno prisustvo. Toliko se uživim u taj izmaštani svet, pa se srećno trgnem kad začujem zvuk ulaznih vrata, očekujući da ću ugledati njen blistavi osmeh i razigrane plave uvojke.
Slomim se kad shvatim da je to zapravo samo Mihailo otišao.
Gde si, Ana?
