Mrtav umoran stojim na aerodromu u šest ujutru i čekam da se ona pojavi. Iako bih najradije sad spavao, nema smisla da ide taksijem pored mene živog. Lutam pogledom po ljudima koji se užurbano kreću ka izlazu sa aerodroma, pa napokon uočim nju.
Deluje umorno dok jednom rukom vuče kofer za sobom, a drugom kucka nešto po telefonu. Shvatim i šta, kad moj telefon zavibrira. Zanemarim poruku, pa joj priđem. Ne želim da se muči s onim koferom.
"Otkud ovo odjednom? Nije prošlo ni sedam dana", radoznala strana prevlada, pa to bude prvo što je upitam, nakon što preuzmem kofer od nje. Spakovala je stvari kao da je išla na mesec dana.
"Zdravo ljubavi, i ti si meni falio", poljubi me u obraz, a ja se nakon početne zbunjenosti nasmejem. Upitam je čemu gluma, a ona mi odgovori kako samo radi ono što sam tražio od nje kad smo u javnosti.
Ponesem njen kofer ka autu, a ona krene za mnom.
"Zahvaljujem, divni gospodine, ali kad sam poslednji put proveravala nisam bila invalid."
Jasno mi je da je navikla da bude samostalna, ali nema potrebe da se muči, kad sam ja tu. To joj i dam do znanja, a ovaj put se samo osmehne, bez naše večite svađe. Okrene se ka meni, pa me blago pogleda.
"Hvala ti što si došao po mene nakon svega. Zapamtiću to", konačno ugledam onaj blistavi osmeh na njenom licu, pa se i ja odmah osetim bolje. I dalje ne shvata da mi nije bilo teško doći po nju.
"Naći ćemo već neki način da se odužiš što sam u šest ujutru na aerodromu, umesto u krevetu", našalim se i namignem joj, pa dobijem priliku da gledam kako prevrće onim lepim očima.
Kao da je odjednom osetila potrebu, kaže mi kako nikad nije bila neverna i kako se samo šalila kad je rekla da će me prevariti. Kažem joj da znam, jer sam devedeset odsto i sam bio siguran da neće. Mada me ono što mi je Uroš rekao i dalje muči.
Šta ako je zaista nešto bilo sa tim Dušanovim saigračem? Šta ako joj se sviđa, pa u jednom momentu više ne bude mogla da ostane pored mene, već ode?
Zatraži mi objašnjenje, a ja joj odgovorim da sam je upoznao dovoljno dobro u ova dva meseca zajedničkog života da znam da nije neverna. Možda ja i ne znam sve o njenom životu, štaviše, mnogo toga ne znam, ali mogu slobodno da kažem da je polako upoznajem.
"Zašto si me onda mučio danima?", povređeno me upita, nešto što nisam očekivao.
"Dao sam ti ono što si htela. Odmor od mene", gledam kako povređenost prelazi u bes, pa zažalim kad shvatim da ćemo se ponovo posvađati.
"Da li ti znaš koliko si mi stresa priredio? Živa sam se pojela!", ljuto poviče, pa mi bude krivo. Znam koliko se brzo nevira, a ovaj put sam je stvarno jako iznervirao.
"Izvini, mislio sam da će biti zabavno. Zar sam ti stvarno toliko falio?", pažljivo je upitam.
"Jebi se, Smolov", ljuto se okrene ka prozoru, ali nedovoljno brzo, jer sam ipak uspeo da ugledam crvenilo na njenom licu.
"Rado, Smolova, ali veran sam svojoj supruzi", dam joj do znanja da sam i ja njoj veran, pa primetim da sam je ostavio bez teksta.
Ne dozvolim da naš razgovor tek tako prestane, pa je pitam kako joj je bilo u Engleskoj. Nije da me nešto preterano interesuje, ali samo nek ona nešto priča. Više volim i kad se svađamo, nego kad se ućuti. Ponovo mi prebaci što joj se nisam javljao, a ja joj se ponovo izvinim.
Zaista mi je žao što je provela odmor brinući za mene. Obećam joj da ću je manje nervirati, jer to nije nimalo dobro ni za dete, ni za nju. A onda me iznenadi kad kaže kako je nepodnošljiva, citirajući ono što sam joj ja rekao pre nego što je otišla u Englesku.
"To sam rekao u trenutku iznerviranosti. Nisam to mislio", krenem da se pravdam, ali me ona prekine i kaže mi da sam bio u pravu. Iznenadi me koliko je zapravo smirena otkako se vratila od Dušana, što me samo još više zabrine.
Šta li se desilo u Engleskoj pa se ponaša ovako fino prema meni?
"I ja moram da budem tolerantniji. Tebi hormoni divljaju, a ja samo dodajem ulje na vatru bespotrebnim svađama", odlučim da budem fin, jer ni ja ne želim novu svađu. Mnogo bih više voleo da nam se odnos poboljša.
"Šta misliš koliko dugo možemo da se ne posvađamo?", nasmejano me upita, a ja ne skidam svoj pogled s njenog osmeha. Kad bi samo znala koliko lep osmeh ima.
"Ne verujem da možemo izdržati ni sedmicu", naučen prethodnim iskustvom odgovorim, a ona mi raspoloženo predloži opkladu. Što da ne?
"Šta je nagrada?", zainteresovano upitam, na šta mi kaže da ću to moći sam da izaberem, ako dobijem opkladu.
Odmah smislim šta bih tražio od nje, pa se bezobrazno osmehnem. Nije da ne bismo mogli malo da uživamo zajedno.
Primetim da joj je postalo neprijatno, nakon što je shvatila šta sam mislio, pa iznese da će ona tražiti od mene šta bude htela, ako pobedi.
"Pošteno."
•••
"Dođe li ti ljubav napokon?", Uroš me veselo pita dok sedimo u mojoj dnevnoj sobi. Mihi sam rekao da ne dolazi, jer Ana spava, a on ne zna da bude tih. Ali mi je zato Uroš banuo na vrata. Srećom on baš i nije glasan.
"Stigla je jutros. Trenutno spava."
"Zato ti ponovo nisi bio na treningu, zar ne?", kroz smeh me upita, a ja klimnem glavom.
"Nisam mogao da je ostavim jutros", ni sam sebe ne razumem, ali nisam mogao da odem, iako je ona ceo dan provela u krevetu, dok sam ja za to vreme gledao tv. Sama činjenica da je tu me natera da se osmehnem.
Luda je, ali sam se navikao na nju. Navikao sam se i na naše svađe, iako mi i dalje jako idu na živce.
"Ti si zatreskan", on se osmehne, a ja se iskontrolišem da ne prevrnem očima. Ipak Uroš misli da smo zajedno jer se volimo. A to nikad neće biti slučaj.
