"Trener nije bio zadovoljan što ni danas nisi došao na trening", Miha me obavesti nakon što se smesti na kauč u mojoj dnevnoj.
"Da li si uopšte ustao odatle celo jutro?", upita me namršteno, a ja odmahnem glavom, dok nezainteresovano posmatram neki film na tv-u. Toliko sam neraspoložen da ne znam ni o čemu se radi.
"Zvao si je?", upita znatiželjno, na šta se namrštim.
"Ne, i nemam nameru više da je zovem. Ja da se ponižavam više nego što sam do sada neću", ljuto odbrusim zbog čega zaradim njegov zbunjeni pogled.
"Šta će biti kad se vrati?", tiho pita, a ja se ironično nasmejem.
"Biće u Saratovu s mojima. Ne želim da razgovaram s njom, nakon svog stresa koji mi je priredila."
"Nećeš-?", ne dovrši pitanje, ali već znam šta želi da pita.
"Ne", sasečem daljnju priču na ovu temu i malo više se udubim u film, samo da ga ne bih dalje slušao.
"Ali, Feđa-", pođe nešto da kaže, ali ga ja odmah u startu zaustavim.
"Ne želim o tome."
"Ma vi ste oboje debili", frustrirano ustane i krene ka izlazu iz stana. Ne bi mu bio prvi put da samo ovako ode kad se naljuti, a očito da se naljutio.
Pre nego što izađe ohrabrujuće mi dobaci da ne treba da brinem, jer će se sigurno pojaviti uskoro. Čak i kad se posvađamo, znam da i dalje mogu da računam na njega.
Nasmejem se kad čujem ponovno otvaranje vrata. Sigurno mu je opet nešto ostalo.
"Šta si sad zaboravio?", uđem u hodnik, ali umesto njega ugledam nju. Sav se ukočim dok pogledom proveravam da li je dobro. Toliko sam maštao o tome da se vrati i evo napokon je tu.
Nakon što se uverim da joj ništa ne fali, ljutnja što mi je priredila ovakvo nešto ipak prevlada.
"Čemu mogu da zahvalim što si konačno odlučila da se pojaviš?"
Pa da, Feđa, nemoj ni slučajno da joj pokažeš da ti je drago što je tu. Uništi i poslednju šansu za neki dobar odnos.
Njeno ćutanje me samo još više iznervira, pa krenem da brojim do deset u sebi, da ne bih zajebao stvari više nego što su zajebane dosad.
"Ako misliš da neću ništa da pitam, varaš se. Prošli put sam prešao preko toga, ali sad ne mogu. Gde si bila?"
Prošli put mi se bar javila i znao sam da je dobro, a i prošli put sam bio kriv. Sad nisam zgrešio ništa, a ona je odlučila da me kazni. Ne može joj to proći tek tako.
"Na sigurnom. Trebalo mi je vremena", napokon me udostoji svog milog glasa. Ovaj put se ne šali sa mnom, čak se ni ne svađa. Ovaj put zvuči slomljeno.
"Za šta?", ljut i na nju, i na sebe, jer ne mogu da je razumem, upitam, a ona me blago pogleda u oči, pre nego što spusti pogled.
"Da se oporavim. Bila sam povređena. I dalje sam, ali rekla sam ti već da ću se svaki put vratiti."
I dok stoji ovako slomljeno ispred mene, shvatim koliko mi jebeno znači. Borim se sam sa sobom da joj ne priđem i ne zagrlim je, ne puštajući je ponovo iz mog naručja. Ipak, naučen prethodnim iskustvima, pustim da ona hladna strana preuzme.
"A ja sam tebi rekao da ne možeš tek tako da nestaneš", nastavim po svom, iako i sam vidim da nas to još više udaljava. Sam Bog zna koliko želim da mi je blizu.
"Morala sam. Ja nisam ti. Ne mogu da se pravim da nešto ne boli, kad boli. A ovde me svakim danom boli sve više", primetim kako se meni najdraže oči pune suzama i dođe mi da i ja sad zaplačem s njom. Obećao sam da nikom i ničem neću dozvoliti da je povredi, a baš sam je ja povredio.
Okrenem joj leđa, da ne bi videla kroz kakav bol prolazim zbog nje, pa tišina zavlada među nama. Želim da joj kažem mnogo toga, ali ipak ćutim. Kukavica sam, jebiga.
"Mislim da je najpametnije da budeš kod mojih neko vreme. Znaću da si na sigurnom, a ti ćeš imati svoju slobodu", teška srca kažem, rešen da je udaljim od sebe. Ne mogu s njom, a nekako više ne mogu ni bez nje. Ludača mi se uvukla pod kožu i neće da me pusti.
Da ne bih napravio još veće sranje, moram da je pustim. Moram da zaboravim na nju u bilo kom drugom smislu, sem kao majku mog deteta. Ono što počne kao veza za jednu noć, nikad ne može uspeti.
Nemo klimne glavom i ode iz dnevne, nakon što je obavestim da krećemo za sat vremena. Više bih voleo da se posvađala sa mnom, nego što je ovako tiho pristala.
Ovo me više boli.
Samo jednu jedinu reč da je rekla, batalio bih sve i zadržao je samo za sebe. Ovako kad vidim da joj nije stalo ni toliko da bi se posvađala, svestan sam da moram da je pustim.
Znam da će me moji ubiti, ali pustiću je, daću joj razvod. Daću joj slobodu da nađe nekog drugog. Dovoljno sam je napatio i ne želim da gledam kako se i dalje pati pored mene. Samo želim da bude srećna, kad već nismo jedno za drugo.
•••
Bacim pogled na nju, pre nego što parkiram pred porodičnom kućom. Nije progovorila ni reči otkako smo krenuli, a put je zaista dug. Prazno gleda kroz prozor automobila, zbog čega ne mogu da odredim šta tačno oseća u ovom momentu.
Voleo bih da mogu.
Da mi rastanak ne bi pao još teže, pokupim njen kofer i uđem u kuću, ostavljajući mamu s njom. Bolje će joj biti ovde, nego sa mnom.
Smestim njene stvari u moju nekadašnju sobu i krenem da izađem, ne bih li što pre otišao odavde. Zaustavi me uhvativši moju ruku u svoju, na šta sav ustreperim.
"Trebaš nešto?"
"Samo sam htela da ti kažem da je dečak", mozak ne uspe ni da prihvati činjenicu, a ja već pobegnem iz sobe. Stanem na stepenicama kad mi dođe do mozga šta je rekla. Shvatim da ne mogu tek tako da odem bez ijedne jedine reči, pa se vratim nazad kod nje.
Spustim se na kolena i nežno prislonim svoje usne njenom stomaku. Slab sam na njih dvoje.
"Sad meni treba vremena", više moleći je, kažem, s nadom da će razumeti zašto je ostavljam.
Moram da razmislim o svemu. Moram da shvatim šta je najbolje za nas.
