"Nije ti se javila još uvek?", Uroš upita, dok sedi preko puta mene i ispija pivo iz limenke.
"Nije", uzdahnem isfrustrirano, jer po svim mojim proračunima, odavno bi trebalo da je stigla. Znao sam da nije trebalo da je pustim.
"Ma 'ajde, opusti se, javiće se već. Verovatno se samo zapričala s Dušanom. Nije ga dugo videla, pa ga je sigurno poželela", pokuša da me smiri, ali ne ide to baš tako lako kad sam ja u pitanju. Koliko je teško izdvojiti pet minuta da znam da je dobro?
Nastavim da dramim, a onda začujem telefon. Brzim pokretom ruke ga prinesem sebi, pa pročitam njenu poruku.
"Stigla sam. Živa sam, zdrava sam."
Zar ja satima čekam da bih dobio samo ovo? Okrenem njen broj, želeći da joj očitam bukvicu, ali me operater obavesti da je nedostupna. Da li je ona to zaista isključila telefon?
Nastavi li ovako, otići ću tamo po nju i kad se vratimo ovde, neću je pustiti da makne iz Krasnodara.
"Feđa, smiri se. Otišla je malo da uživa sa prijateljima, a ti treba da joj ostaviš prostora. Ljubomora ne valja, znaš?", prijateljski mi se osmehne, a ja uz uzdah odlučim da ga poslušam. Moram da popustim malo, inače ću skroz poludeti.
"Da zovemo i Mihu?", predloži, a ja klimnem glavom. Biće zabavnije s njim.
Pozovem njen broj ponovo, dok Uroš zove Mihu, ali je broj i dalje nedostupan. A onda mi nešto padne na pamet.
"Urke, koliko si ti dobar sa Dušanom?", pogledam ga molećivo, jer zaista bi mi dobro došlo ako su bar njih dvojica dobri. Onda bih preko njega mogao da saznam šta ova moja ludača radi tamo.
"Pa ono, dobri smo. Kolege smo u reprezentaciji. Ali ne planiram da špijuniram kumu", isplazi mi se, pa se posveti razgovoru s Mihom, nakon što se ovaj javio. Dogovori se s Mihom, da on dođe za nekih pola sata, pa sedne nazad pored mene.
"Molim te, Urke, molim te. Samo se brinem za nju, ipak je trudna", sklopim dlanove i zaboravim na svoj ponos dok ga moljakam kao da mi život od ovoga zavisi.
"Dobro, dosado. Poslaću mu poruku, ali ne garantujem da će mi se javiti", klimnem glavom, pa nastavim da ga posmatram sve dok uz uzdah ne otkuca poruku.
"Jesi zadovoljan?", pokaže mi poruku, a ja prevrnem očima, jer ne razumem to što je napisao. S koliko Srba provodim vreme pametno bi mi bilo da počnem da učim srpski.
"Prevedi."
"Rekao sam da se brineš za nju i da ti se ne javlja, pa sam ga zamolio da mi kaže gde su. Videćemo već da li će odgovoriti."
Miha u tom momentu upadne u stan, pa odmah dohvati limenku sa stola. Tek se, nakon što otvori i otpije gutljaj, pozdravi s nama.
"Šta se tebi desilo?", pogledam ga zbunjeno, jer izgleda kao da ga je kamion pregazio.
"Posvađao sam se Ivom", u njegovom glasu primetim ogromnu dozu ljutnje, pa odlučim da ga ništa ne pitam.
"E baš divno. Feđa se brine oko ženice, a ti si se posvađao sa devojkom. Samo sam ja izgleda dobrog raspoloženja."
"Je l' to konačno odlučila da pobegne od tebe?", Miha me upita, a ja prevrnem očima.
"Samo ti zajebavaj. Ana nosi moj prsten, a tvoja Iva ne nosi tvoj, koliko se ja sećam", isplazim mu se, a on prevrne očima. Tako ti je to kad mene odlučiš da zajebavaš.
Urošev telefon zazvoni, pa mu ja odmah priđem.
"Je l' to Dušan?"
"Jeste, dosado", kucka nešto, a meni ništa ne govori.
"I šta kaže?", nestrpljivo upitam, a on prevrne očima.
"Poslao mi snimak iz izlaska."
"Izlaska?", probledim zbog te jedne reči, a on mi pokaže snimak. Izašla je u klub? Samo li se vrati u Krasnodar, neće maći iz kuće.
"Pusti bre devojku malo. Kad si joj već svoje prezime dao, možeš i malo slobode. Znam ja da ti nju ne bi puštao od sebe, ali ugušićeš je tako", ponovo me prijateljski posavetuje, ali ja ne mogu da ga poslušam ovaj put.
"Vraćam se za minut", odem u svoju sobu i ponovo okrenem njen broj. Ovaj put čujem kako zvoni, pa se ona tek nakon trećeg zvona javi.
"Što se ne javljaš?", frustrirano pitam, ali ona je uprkos mom tonu, raspoložena.
"Ćao i tebi, Feđa. Trebalo mi je vremena da nađem telefon. Ima neki poseban razlog što me zoveš ili?", direktno me upita, a ja sve više besnim što mi ne govori istinu.
"Ništa posebno. Samo sam hteo da proverim šta moja trudna supruga radi u noćnom klubu u ovo doba", primetim da se iznenadila, a onda i njeno raspoloženje nestane.
"Jebem mu, Feđa, zar ne možeš da me ne proveravaš stalno i da me pustiš da uživam bar dve sedmice? Dva meseca sam provela pod staklenim zvonom i hoću bar malo da uživam dok sam na slobodi. I odakle uopšte znaš?"
"Uroš video kod Dušana na instagramu, pa mi poslao. I ne, ne mogu. Brinem za bebu i mislim da noćni klub stvarno nije bezbedno mesto za vas dvoje", ne mora da zna da sam ga ja zapravo smarao da pita Dušana. Ne mora da zna koliko brinem.
"Reci kumu da sam ljuta na njega. I da li ti je ijednom palo na pamet da sam odrasla odgovorna osoba, koja i sama zna da brine o sebi?", ponovo pokuša da napravi od sebe žrtvu, zanemarujući činjenicu da se ja stvarno brinem.
"Zar ćemo ponovo da se svađamo oko istog?", pokušam smireno da izbegnem svađu, jer ni za bebu nije dobro da Ana doživljava stres. Ali je to nemoguće, jer i kad ja popustim, ona ne želi. Kaže kako će ugasiti telefon, što me užasno iznervira.
Razumi, ženska glavo, da se brinem.
"Ana, ne teraj me da dolazim po tebe", ljuto zapretim, ali kao da to ni najmanje ne utiče na nju.
"Pravilo broj jedan", pokuša s onim pravilom da joj ne kontrolišem život. Ne možeš mene tako pobediti.
"Pravilo broj dva, a ja procenjujem opasnost", kad bi bar mogla da odustane. Ali ne, ona mora da bude tvrdoglava.
"Neće biti jedino pravilo koje ću prekršiti večeras."
Zbunim se, pa je upitam šta misli, jer ovo nisam shvatio. Na koje je još mislila?
"Ako nastaviš da me kontrolišeš, prekršiću četvorku. Jedino što me do sad sprečavalo je poštovanje, ali pošto ti mene ne poštuješ, zašto bih ja tebe?"
Da li je ona to meni upravo pripretila da će me prevariti? Ja mogu njoj da budem veran, a ona meni ne može?
"Ne radi gluposti zbog naših svađa. Posle će ti biti krivo", hladno izgovorim, pokušavajući da je odgovorim od te glupe ideje.
"Zašto bi mi bilo krivo? I meni treba neko ko će za promenu da me gleda kao nešto vredno. Ne možeš samo ti da uživaš", prebaci mi kao da sam ja nju prevario, a sam Bog zna da nisam i koliko sam puta to mogao. Ako me prevari, ovo s nama je gotovo. Majku mog deteta ne želim da delim ni sa kim. I ne verujem da je rekla da je ja ne gledam kao nešto vredno.
"Možda sam kreten i idem ti na živce, ali nisam neveran. Ako misliš da će ti biti bolje s nekim drugim, onda i nisi vredna koliko sam mislio", povređeno prekinem poziv i ugasim telefon.
Uđem u dnevnu, a njih dvojica se odmah okrenu ka meni.
"Šta je bilo?"
"Idemo u grad."
