"O čemu si želeo da pričaš?", čujem veseli glas moje majke, pa uzdahnem kad shvatim da treba da joj kažem za Anu i dete.
"Vidiš, mama, tvoj sin je malo zabrljao ovaj put", počnem nervozno, pa se zbunim kad začujem njen smeh sa druge strane telefonske veze.
"To nije ništa novo. Da čujem šta se desilo ovaj put."
Nastane tišina dok pokušavam da smislim nabolji način za reći joj ovo. Ima da me se odrekne, jebote. Odlučim se za najdirektniji mogući način, pa joj kratko kažem da će postati baka. Sve utihne, dok verovatno pokušava da dođe sebi.
"Nisi mi rekao da imaš devojku", zbunjeno progovori, a ja progutam ogromnu knedlu, pre nego što kažem da nemam.
"Fjodore Mihajloviču Smolove, mislim da smo sto puta pričali o tome. Šta si poduzeo po tom pitanju?", čim izgovori moje puno ime shvatim koliko sam zabrljao.
"Ne brini, razgovarao sam s njom i objasnio sam joj da treba da se venčamo. Uselila je kod mene prošle sedmice."
"Koliko ti to dugo znaš, a nisi mi rekao?", povisi ton, a ja sam sebi udarim šamar u mislima.
"Malo više od sedmicu dana. Morao sam da sačekam da ona završi sa svojim obavezama, pa i da se malo privikne na Rusiju."
"U pravu si. Ne treba devojku sad preopteretiti. Kakva je?", osetim dozu sreće u njenom glasu, pa odahnem, jer neću završiti dva metra pod zemljom.
"Lepa je", uspem samo to da kažem, jer zaista jeste lepa.
"A fina?", pita me sumnjičavo, a ja preko usana prevalim potvrdan odgovor. I nije baš fina, ali ne moraju moji to da znaju, zar ne?
"Voleli bismo da je upoznamo. Dovešćeš je sutra na ručak?", zaboravi na ono da je ne trebamo preopteretiti, pa to izgovori tonom, koji ti da do znanja da moraš da pristaneš.
"U redu, videćemo se onda sutra", obećam pa prekinem poziv. Jedino što znam je da moja buduća žena neće baš biti srećna.
Spakujem stvari i poslednji izađem iz svlačionice. Sednem u auto i za manje od deset minuta dođem do zgrade. Moram smisliti kako joj ovo reći, a da ne poludi. Uđem u stan i pozovem njeno ime, ali ne čujem odgovor. Zabrinuto krenem ka dnevnoj, pa je zateknem kako koncentrisano posmatra tv. Naslonim se na štok vrata i nastavim da je posmatram.
"Šta to gledaš?", započnem razgovor što opuštenije mogu, pokušavajući tako da napravim dobar uvod za dalje.
"Tenis", preko volje me udostoji odgovora, pa zatvori oči i skupi ruke kao da se moli nečemu.
"Ozbiljno? A ja sam mislio da gledaš hokej", odgovorim sa sarkazmom na njenu glupu izjavu. Nastavi da me ignoriše, pa shvatim da moram pokušati ponovo.
"Ko igra?", dam sve od sebe da se naš razgovor ne prekine. Nismo mnogo pričali ovih dana, a kad i pričamo uglavnom se prepucavamo.
"Đoković i Nadal. Priđeš tv-u, pa vidiš", smoreno odgovori, pa shvatim čemu tolika nervoza. Čak se i ja nerviram kad Nole igra.
"Vimbldon?", pošto se ona ponovo ućuti, ja ponovo postavim pitanje, iako veoma dobro znam da jeste Vimbldon. Zaradim njen smoreni pogled na sebi, pa u sebi uzdahnem. Zašto sam ja zaglavio s njom ovako tvrdoglavom?
"Ma ne, Australian Open u sred jula", iskoristi sad ona sarkazam na meni, a ja ne izdržim pa prevrnem očima. Odem u sobu, da bih se presvukao u nešto udobnije. Obučem pamučni šorts i majicu kratkih rukava, pa krenem nazad u sobu da rešim sve oko tog porodičnog ručka sa njom.
"Sutra idemo kod mojih", direktno je obavestim, jer za drugačiji pristup ne znam. Pogleda me u šoku, pa mucavo pokuša da me odbije. Ne zna da nema teorije da ovo odložimo.
