"Baš morate da idete?", mama me pogleda onim njenim molećivim pogledom, ali ja ipak klimnem glavom.
"Imam trening ujutru", dam dovoljno dobar razlog što ne možemo ostati, a ona naposletku razočarano klimne glavom. Ana me posluša, bez ikakvog protivljenja pa se pozdravimo sa mojima i krenemo nazad za Krasnodar.
U autu zavlada tišina, pa ona da bi prekinula tu tišinu, pusti muziku. Ponovo Španci. Pošto ne želim da se svađam ponovo, popustim ovaj put, iako bih radije slušao nešto što razumem. Pogledam je iznenađeno kad počne da peva. Ne znam da li sam više iznenađen što lepo peva ili što peva na španskom kao da joj je maternji.
"Imaš lep glas", kažem kratko, dok mi je pogled prikovan za cestu. Mnogi se iznenade kad shvate koliko sam oprezan za volanom. A sad imam i razlog više za to, s njom u mom autu.
Krajičkom oka primetim da se zacrvenela, pa tiho promrmlja jedno hvala. Ne razumem tu njenu stidljivu stranu. Devojke kao što je ona su mnogo toga, ali ne i stidljive.
"Što si prestala?", upitam nakon što u autu ponovo utihne. Na neki način mi je prijao njen glas. Okrene se ka meni i zbunjeno me pogleda.
"Ne bih da ti smetam dok voziš", nakon što ja pogledam u nju, ona skloni pogled.
"A ko je rekao da mi smetaš?", pomno je posmatram, pa ponovo primetim crvenilo koje se širi njenim obrazima. Iskreno se nasmejem, jer odavno nisam video nekoga ko se ovoliko crveni, kao ona.
"Slobodno pevaj. Meni prija."
•••
Parkiram ispred zgrade, pa krenemo ka stanu. Pridržim joj vrata i propustim je ispred sebe. Ne, nisam džentlmen, samo je smatram jako zgodnom. Mogu valjda malo da uživam u pogledu?
Zatvorim vrata od stana za nama, pa gledam kako se ona odmah smešta pred tv. Kao da je ovisna.
Setim se koliko je nervozna bila zbog ručka s mojim roditeljima, pa odlučim da joj kažem koliko su oduševljeni njom. Otac mi je čak rekao da bolje nisam mogao. Mami se sviđa čak više i od Viktorije, što je pravo čudo. Moja majka je obožavala Viktoriju.
"Rekao sam ti da nema razloga za brigu. Vidiš da je dobro prošlo", nije da joj nisam rekao da će im se svideti. Čak i kad sam ja fin, ona ne može da bude, pa iskoristi i ovu priliku kao i mnoge druge da mi se naruga.
"Jeste, zato što su ti roditelji divni. Baš me interesuje na koga si ti takav?", da mi do znanja da me i dalje ne gotivi, a ja samo prevrnem očima, pa odlučim da uzvratim. Kažem joj kako je to divno, jer će mnogo vremena provesti s njima, čime zaradim njen zbunjeni pogled.
"Nisi valjda zaista mislila da ću te ostavljati samu kad odem na utakmice?", gledam je u neverici, jer nema teorije da bude sama. Trudna je, a ja moram da brinem o njoj. I to ću uraditi najbolje što znam.
"Nego?"
"Kad ja budem išao na utakmice, ti ćeš ići kod mojih u Saratov", pojasnim joj sasvim logičnu stvar i time dobijem priliku da gledam kako se njeno do malopre veselo lice sad mršti. Bože, samo ne opet.
"Nema teoretske šanse. Kad sam poslednji put proveravala bila sam punoletna i sasvim sposobna da se brinem o sebi", počne da protestuje, a ja u sebi proklinjem dan kad sam prepustio želji da nadvlada razum. Ako nastavi ovako, uskoro više neću imati živaca.
"Nisam rekao da si nesposobna. Ali si trudna i nosiš moje dete, a ja nisam lud da te ostavim samu. Ne vidim u čemu je problem", pokušam mirnim tonom da popravim situaciju, ali samo Bog zna da uopšte nisam miran. Ova devojka je unela toliko nemira u moj život, da još uvek ne znam kako da se izborim s tim.
"Problem je u tome što ti uporno kontrolišeš moj život", iznervirano me pogleda i krene da ode iz sobe, ali je zahvaljujući brzim refleksima uhvatim za ruku i tako zaustavim.
Koliko ću ja još puta morati da popustim zbog njene tvrdoglavosti?
"Evo, dogovorićemo se. Samo sedi tu."
Konačno me posluša i sedne pored mene. Prvi korak učinjen, sad dalje.
Objasnim joj da bi prvih meseci trudnoće mogla ostati ovde, ali posle bih voleo da bude kod mojih.
"Ne želim da na terenu, razmišljam o tome da li si dobro", iznesem svoj strah pred nju, pa konačno odustane od prepirke. Setim se da imam važnu utakmicu ove sedmice, na koju bih voleo da dođe. Moji imaju obaveza i ne mogu doći, a ne volim da igram bez podrške porodice. A ona je sad na neki način član porodice.
"Kad smo već kod utakmica, imam jednu ove sedmice. Kvalifikacije za Ligu Evrope. Mislio sam ako hoćeš da dođeš", predložim, a ona slegne ramenima.
"Što da ne? Ali odmah da razjasnimo jednu stvar. Dolazim isključivo zbog fudbala, nema nikakve veze s tobom", ozbiljno izgovori, a ja se nasmejem. Jezik mi bude brži od pameti, pa izgovorim kako se ona loži na mene u dresu.
"Puno si ti nešto samouveren. Ne valja ti to, jednom ćeš se razočarati", namigne mi, pa ponovo pođe da ode do mene, ali je ja vratim do sebe.
"Reci mi u oči da se ne ložiš na mene, ako možeš", samouvereno kažem, a ona bez trunke oklevanja to i uradi i ostavi moj ego u patnji.
"Zašto si onda spavala sa mnom?", namrštim se, a ona slegne ramenima kao da nije reč o njenom životu.
"Tad si me privlačio, jer te nisam poznavala. Tek sad vidim kakav si kreten, a ja ne volim kretene", odluči da uništi moj ego totalno, a ja se zamislim. Biće mnogo teško živeti s njom. Trgne me iz razmišljanja pa shvatim da je i dalje držim za ruku. Pustim je i ona ode u sobu.
Jadno to dete s nama dvoma.
•••
Stojim pred vratima nakon što sam se spremio za utakmicu i čekam gospođicu da se pojavi. Po hiljaditi put pogledam na sat pa shvatim da je čekam već pola sata. E sad već preteruje. Koji đavo neko radi pola sata u sobi?
"Jesi spremna?", viknem ponovo, ne bi li konačno izašla, pa se na sveopšte iznenađenje konačno pojavi preda mnom. Koliko li sam joj puta ponovio da treba da obuče dres koji sam joj dao? Naravno da me nije poslušala.
"Gde ti je dres?", pitam iznervirano jer je čekam već pola sata, a svejedno nije spremna.
"Na dnu ormara. Ne planiram da ga nosim", veže pertle i pođe da izađe iz stana, ali je ja zaustavim. Ja razumem da njoj hormoni divljaju, ali što je puno puno je.
"Da li ikad možeš samo da uradiš ono što sam ti rekao, bez da se posvađamo svaki put?", živci mi polako odlaze, ali pokušavam da zvučim smireno.
"Neću da obučem glupi dres. Čemu tolika frka?"
Gotovo. Apsolutno niko ne može u mom prisustvu reći da je dres Krasnodara glup, a još manje kad je moje prezime na njemu.
"Jesmo rekli da ćemo glumiti srećan par pred drugima?"
Nakon što potvrdi, ja nastavim.
"Pa onda ćeš se vratiti u sobu, iskopati dres, koji sam ti dao, iz ormara, i obućićeš ga. Važi?", ako ne bude htela milom, tu je uvek i ona druga opcija. Uz obavezno prevrtanje očima, ode u sobu i vrati se obučena u dres.
Parkiram pred stadion i povedem je ka loži. Bez problema prihvati da neće gledati utakmicu sa tribina, već iz lože, što je po prvi put da nismo morali oko nečega da se svađamo.
"Ja sad moram da idem, a ti ne miči odavde dok se ne vratim", pođem ka vratima, ne bih li otišao u svlačionicu da se nađem s momcima, ali osetim njenu ruku na svojoj. Pogledam je zbunjeno, čekajući da kaže šta joj je sad potrebno.
"Samo sam htela da ti poželim sreću", spusti svoje usne na moj obraz, što me iznenadi.
"Hvala ti", i dalje zbunjeno izađem iz lože.
Nisam mislio da ti hormoni mogu biti ovako čudna stvar. Čas se svađa sa mnom kao da sam joj najgori neprijatelj, čas je fina prema meni.
Nisam siguran da ću preživeti njenu trudnoću i stalne promene raspoloženja.
Na punoletstvu sam, ali nastavak ide po planu 😂 Čisto za one koji kažu da sam neodgovorna 😜💙
