"Priznaj da jedva čekaš da je vidiš", Uroš me zeza, nakon što uđemo u svlačionicu posle završene utakmice. Dva gola protiv prošlogodišnjeg šampiona. Uopšte nije loše.
"Iskreno, da. Toliko da ću preskočiti večerašnje slavlje. Pozvaćeš mi taksi?", upitam ga uz osmeh, pa primetim kako me posmatra u neverici.
"Stvarno planiraš u ovo doba da ideš u Saratov?"
"Da. Imam let za sat vremena. Taman da se spremim", dam mu do znanja da sam mrtav ozbiljan, a on me gleda kao da sam totalno pukao.
"Ali doći ćeš u pola noći tamo, Ana će već uveliko da spava. Zar ne možeš da sačekaš sutra?"
"Draže je meni da spavam u svom krevetu pored nje, nego u nekom od hotela ovde", namignem mu, pa odem da se istuširam, a on ostane zbunjeno da gleda za mnom.
Želim da budem pored nje. Želim da mi kaže da sam bio odličan, uz onaj svoj stidljivi osmeh, a ja da je zezam zbog te iste stidljivosti; da se naduri zbog toga, kao kakvo dete, što bi mene nasmejalo, kao i uvek. Mesto mi je pored nje, a ne ovde.
•••
Umorno zatvorim vrata kuće za sobom, pa spustim kofer u hodnik. Ne da mi se da ga nosim na sprat. Okrenem se u pravcu stepenica, pa se zbunim kad ugledam Anu pred sobom. Mislio sam da već odavno spava.
"Što ne spavaš?", upitam je zbunjeno, pa primetim kako prevrće očima.
"Jer me je neko prepao na smrt. Zar nije trebalo da dođeš tek sutra?", nasmejem se, pa joj u dva koraka priđem. Spojim naše usne u kratak poljubac, pa se odvojim od nje, uz blagi osmeh.
"Uželeo sam te se, pa sam odlučio da sednem na prvi avion", to je cela istina. Ponovo se zacrveni, što me iskreno nasmeje. Kao da se dve u potpunosti različite osobe kriju u njoj. Kad je nerviram, uvek je tako glasna i spremna da se posvađa sa mnom. Ali kad god joj pokažem bar malo nežnosti, ona se zacrveni i utihne.
"Ja tebi nisam nedostajao?", pitam, pa nežno spustim usne na njen vrat. Nikad se ne osećam umorno pored nje.
"Zapravo jesi. Kao i svaki put kad odeš na utakmicu", kaže tiho, ali ipak dovoljno glasno da ne mora da ponavlja. Osmehnem se, pa spustim ruke na njen struk, privlačeći je bliže sebi.
"Kako mi je drago da to čujem", spustim usne na njene, s mnogo više strasti, nego malopre. Volim je.
•••
Pa dobro da li su oni normalni? Koji đavo su došli da me probude? Ionako nisam baš mnogo spavao sinoć.
I još kao malo deca, odluče da se sakriju u kupatilu. Kao da sam slep.
Uđem u kupatilo i odlučim da se pravim kao da ih nisam video. Da vidim baš šta su to smislili ovaj put. Nakon što začujem Mihin glas iz tuš kabine, odlučim da počnem s predstavom.
"Mihailo, šta radiš ovde?", već znam da su se oboje ukipili unutra, zbog čega se u sebi smejem.
"Amm, Danica je zauzela kupatilo u našoj sobi, pa sam mislio da se poslužim", Miha slaže prvo što mu padne na pamet, ali zaboravlja da ga ja najbolje poznajem. Bukvalno znam kako diše.
"Što ne pustiš vodu?", uhvatim se za prvu rupu u njegovoj laži, a on nastavi da me mulja.
"Tek sam sad ušao", pusti vodu, pa se molim u sebi da skvasi Danicu, da imam čemu da se smejem.
"Aha, a kupaš se obučen?", pronađem i drugu rupu u njegovoj priči, pa čekam da čujem iduću laž.
"A to. Došao sam go", malo mi fali da prasnem u smeh, ali dam sve od sebe da zadržim ozbiljan izraz lica.
"Go si išao hodnikom i prošao kroz sobu? Spavao si go?", ponovo postavim pitanje, pa čujem kako se dogovaraju nešto između sebe.
"Ne, umotan u peškir", iskoristi činjenicu da je na vratima kabine ostao Anin peškir, ali odlučim da mu progledam kroz prste i da ne kažem ništa.
"A otkud ti ovako rano? Trebao si tek večeras", sad on mene krene da rešeta pitanjima, ali neka. Dopuštam mu.
"Išao sam avionom", krenem da perem zube, ponašajući se sasvim opušteno, iako imam dvoje ludih prijatelja u tuš kabini.
"Je l' se dešava nešto između tebe i Ane? Mislim spavate u istom krevetu i kući, ali nikad niste onoliko prisni. Šta ste radili?", upita ono što njega najviše interesuje.
"Ono što Danica i ti ne radite", ućutkam ga samo jednom rečenicom, i siguran sam da je Danici neprijatno zbog ovoga, ako njemu već nije.
"Baš ste slatki bili jutros onako zagrljeni. Nadam se da me Danica dobro čuje od te vode", odlučim da im dam do znanja da me bezveze lažu.
"Mislite da vas nisam čuo? A i to staklo nije neprovidno. Nadam se da Danica ima lep pogled", nastavim da ih podjebavam, a oni oboje ćute. Hoćete da se zajebavate sa mnom? Onda to ovako prođe.
"Miha, nešto ti se trza u gaćama", provirim u tuš kabinu uz bezobrazan osmeh, pa im zadam poslednji udarac. Danica se toliko zacrveni, da se zabrinem da će joj pozliti, i brzinom svetlosti napusti kupatilo. Baci se na krevet pored Ane i pokrije se preko glave, dok se ja smejem kao lud.
Očito da je to probudilo Anu, jer se okrene i spusti ruke oko Daničinog struka uz nežno dozivanje mog imena. Dvoje debila nam je pokvarilo jutro, koje je trebalo da bude savršena prilika za mene i razgovor koji treba da vodimo.
Danica se naglo pomeri, pa Ana otvori oči, zbunjeno gledajući čas Danicu, čas mene.
"Znači ipak je nešto bilo", Danica prokomentariše, a meni ovo već polako ide na živce.
"Danice, beži", pokušam da je isteram iz sopstvenog kreveta da bih mogao da razgovaram sa sopstvenom ženom, ali mi to ne pođe za rukom. Približi se Ani, koja nas i dalje zbunjeno posmatra kao da joj apsolutno ništa nije jasno, da ne bih mogao da je izguram.
"Ovo je moja soba, moj krevet i moja žena", primetim osmeh na Aninom licu, nakon što sam izgovorio ovo poslednje, pa uzdahnem jer nam baksuz od njene najbolje prijateljice kvari trenutak.
"Ana, ustani ti, a ja ću da dovedem Mihaila", i napokon nešto upali, jer Danica pobegne iz sobe.
"Konačno", prevrnem očima, pa sednem na krevet pored nje.
"Kako si spavala?", upitam je uz osmeh, a ona ponovo pocrveni.
"Pa nije baš kao da smo mnogo spavali."
Istina. Pre bi se moglo reći da nismo nikako ni spavali.
"Idemo na doručak?", ustanem i potražim svoju odeću. Obučem se, pa priđem i poljubim je u obraz, pre nego što izađem iz sobe i ostavim joj vremena da se na miru spremi.
To je to. Ako joj danas ne kažem kako se osećam, neću nikad. Ali kako to da uradim pored ova dva baksuza?
