"Šta to izvodiš, Feđa?", Uroš me iznenađeno pita, a ja slegnem ramenima. Popio sam toliko da više ni sam ne znam gde se nalazim i šta radim.
"Ja idem da odvezem Mihu, jer je pijan kao letva, a ti me čekaj tu. Vratiću se i po tebe", kao jedini trezan odluči da se pobrine za nas dvojicu, pa gledam kako vodi pijanog Mihu ka izlazu iz kluba.
Prvo je bio besan zbog svađe sa Ivom, ali je posle nekog vremena bes prešao u tugu. A Miha svoju tugu često leči alkoholom. Baš kao što ja lečim svoje frustracije na taj način.
Puštam da mi gorka tečnost klizi niz grlo, prazneći tako ko zna koju čašu po redu. Povredilo me što misli da sam neveran. Ako ništa drugo, ja držim do svoje reči, ali uzalud kad ona to ne shvata.
A ja naprimer shvatam da ona mene neće prevariti. Ne znam kako, ali sto posto sam siguran da neće.
"Je l' slobodno?", trgne me ženski glas, pa podignem pogled sa čaše. Ugledam neku devojku, pa je polako odmerim. Uopšte nije loša.
"Naravno", osmehnem se, a ona iskoristi priliku pa sedne pored mene.
"Sam si?"
"Da, društvo otišlo malopre. Ti?", pitam je pogleda prikovanog za njen dekolte.
"Tu su negde", pokaže rukom na masu, koja igra oko nas. Nastane tišina na par trenutaka, pa shvatim da i ona mene odmerava, kao i ja nju. Ima šta i da vidi.
U sekundi se njene usne nađu na mojima, što me zatekne. Prihvatim poljubac, dok pokušavam da zanemarim činjenicu da mi nešto ovde fali.
"Stan mi je deset minuta odavde. Šta kažeš da se malo zabavimo?", bezobrazno se osmehne i ja budem spreman da pristanem, ali mi pogled završi na mom venčanom prstenu.
Zbog medija i ostale publike sam počeo da ga nosim, a onda je polako postao navika. Kao što mi svađe sa Anom postaju navika.
Ne mogu. Trudna je i dobiću dete. Obećao sam da ću biti veran.
Daj Feđa, ti si bar uvek poštovao svaku svoju datu reč.
"Izvini, ali mislim da bi trebalo da nađeš drugu zabavu. Nisam raspoložen", ustanem i krenem ka izlazu iz kluba. Znam da mi je Uroš rekao da se ne mičem, ali treba mi vazduh.
Zašto mora da me dovodi do tolikog ludila? Zašto je stalno tu kad ne želim da bude? Zašto ja konstantno brinem o njoj, kad ona nikad ne brine o meni?
Sednem na trotoar, rešen da tu sačekam Uroša. Uzmem telefon ne bih li ga pozvao, pa shvatim da je ugašen. A onda mi kroz mozak prođe onaj razgovor sa njom.
Ne bi me valjda zaista prevarila?
Sačekam da se telefon upali, pa prvo što mi zapadne za oko bude ogroman broj propuštenih poziva od nje. Ne mogu sad da je zovem kad sam mrtav pijan. A i nek vidi malo kako je bilo meni, dok sam je zvao, a njoj telefon konstantno bio isključen.
"Šta ti radiš tu?", Uroš mi priđe, pa me zabrinuto upita.
"Trebalo mi je vazduha. Vozi me kući."
•••
Budi me zvonjava telefona, koja samo još više pogoršava moju glavobolju. Nikad više alkohol neću taći. Poluzatvorenih očiju nekako napipam telefon na noćnom stočiću, pa ga prinesem sebi. Ugledam njeno ime na ekranu, pa shvatim koliko bi loše bilo da se javim ovako mamuran.
Ostavim telefon da zvoni, a ja uđem u kupatilo. Hladan tuš pomogne da malo razbistrim glavu i da se razbudim. Izvadim nešto iz frižidera, pa polako doručkujem.
Telefon ne prestaje da mi zvoni, pa odem po njega da vidim ko je. Ponovo ugledam njeno ime, što me iznenadi, jer sam mislio da će duže spavati. A onda shvatim da je odavno prošlo podne.
Prevrtim film od juče, pa odlučim da se ne javljam. Ne mogu da pričam s njom. Tražila je mir, eto joj mir.
"Živ li si?", stigne mi poruka od Uroša, a ja mu potvrdno odgovorim. Mamuran, ali živ.
"Mislio sam da navratim", stigne još jedna koja me obraduje. Umreću sam od dosade. Napišem mu da dođe kad hoće, jer ne planiram nikud da idem. Planiram da se treznim čitav dan.
Moje buljenje u instagram tražeći bilo kakvu sliku od sinoć, prekine zvono na vratima. Ne, nisam istraživao njen izlazak, već svoj.
Krenem ka vratima, a Uroš se baš naklatio na ovo zvono. I otkud on uopšte već sad ovde? Otvorim vrata, pa shvatim da nije Uroš.
"Otkud ti?", pogledam zbunjeno u Mihu, jer ga nisam očekivao. Deluje kao da je u boljem stanju od mene.
"Došao sam da razgovaram s tobom", ozbiljno odgovori i uđe u moj stan, pa krene pravo ka dnevnoj. Ja zbunjeno ubrzam za njim, jer mi nije jasno šta se dešava.
"O čemu?"
"Jesi li sinoć prevario Anu?", naizgled smireno me upita, ali poznajem ga dovoljno da znam da u sebi kipti od besa.
"Nisam", kažem mu istinu, ali mi on ne poveruje.
"Kako možeš mene da lažeš?"
"Aman, Miha, nisam. Setio sam se deteta i nisam. Ja možda nju i ne volim, ali volim to dete i nisam mogao to da joj uradim", dam sve od sebe da ga uverim u istinu, pa na kraju popusti. Pođe nešto da kaže, ali ga prekine zvono mog telefona, po ko zna koji put od jutros.
"Zašto joj se ne javiš?", pita me sumnjičavo, a ja odmahnem glavom.
"Želela je odmor od mene, dobila je odmor od mene."
Već vidim da želi da me kritikuje, ali ga zaustavi zvono na vratima, kao spas u zadnji čas. Otvorim vrata i ovaj put ugledam Uroša.
"Zašto se ne javljaš ženici?", napadne me pitanjima, odmah sa vrata, što mi ide na živce. Ali pred njim moram da glumim.
"Malo smo se pokačili sinoć i tražila je svoj odmor od mene. Ja joj samo dajem taj odmor. I otkud tebi uopšte da joj se ja ne javljam?"
"Dušan mi je rekao. Kaže da se ona bukvalno ne odvaja od telefona i samo čeka kad ćeš joj se javiti."
"Kad sam mogao ja da čekam, može i ona malo."
