"Bliži nam se smak sveta", Miha ozbiljno izgovori, a ja ga zbunjeno pogledam, jer ne kapiram na šta misli.
"Ti i Ana se niste posvađali ukupno šest dana. Ispravi me ako grešim, sračunao sam to jutros", počnem da se smejem kad shvatim da je o tome reč.
"Opklada je u toku, pa zato."
"Kakva opklada?", radoznalo upita, a ja mu ukratko objasnim o čemu se radi.
"I ti nisi uradio ništa povodom toga da dobiješ opkladu već šest dana?", u neverici me pogleda, a ja klimnem glavom.
"Ali zašto?"
"Volim mir. Pustio sam da sve ide svojim tokom, a pošto je danas poslednji dan, a mi se još uvek nismo posvađali, reagovaću kad se vratim s treninga."
"Da nije malo kasno za to?"
"Ne brini, Miha, imam keca u rukavu", namignem mu, jer kao i uvek sve imam smišljeno. Uvek sve radim planski i tako imam kontrolu nad svojim životom. Samo jednom sam uradio nešto što nisam planirao i evo šta se desilo. U braku sam i čekam dete.
"Nemoj da dobije nervni slom", pripreti mi prstom, na šta ja prevrnem očima.
"Neće, brinem ja o njoj."
Ne želim da je nerviram, ali ne želim ni da izgubim opkladu. Zbog svega toga sam smislio nešto što će biti dovoljno da dobijem opkladu, ali ne i da se nešto preterano iznervira. Moram da brinem o detetu.
"Šta si smislio?", sumnjičavo me pogleda, a ja mu kažem kako to nije njegova stvar.
"Uostalom, žaliće ti se ona sigurno", kažem aludirajući na činjenicu da su se baš zbližili. To i ne čudi previše, ako uzmemo u obzir da je stalno kući, a on i Uroš su jedini koji dolaze. A i činjenica da sve troje navijaju za Zvezdu mnogo pomaže.
Upravo je ta ista Zvezda kec u rukavu koji sam spominjao.
•••
"Stigao sam", javim se nakon što uđem u stan, pa začujem odgovor iz spavaće sobe. Bacim torbu na pod sobe, pa dignem pogled ka njoj. Sedi na krevetu i čita jedan iz kolekcije mojih trilera.
"Nije ti bilo dosadno?", odmahne glavom dok i dalje ne skida pogled sa knjige. Jedna od stvari koje sam naučio o njoj jeste da zaista obožava čitanje. Kad se začita, moram da je teram da jede, jer se ne odvaja od knjige.
Nasmejem se pri samoj pomisli na to koliko je ponekad detinjasta. Ali je bar kod nje uvek moguće pročitati emocije. Neiskvarena je i uvek iskrena. Ne bih to menjao kod nje.
"Ručala si?", ponovo je upitam, a ona ponovo ćutke klimne glavom.
"Sigurno?", sumnjičavo je pogledam, kad vidim do koje je strane stigla. Čita satima unazad i dajem ruku da se nije pomakla sa kreveta otkako je počela.
"Ana, pogledaj me", ozbiljno kažem, pa se nezadovoljno okrene ka meni.
"Nisi ručala, zar ne?"
Kao da joj je mozak tek sad proradio, odmahne glavom i kaže mi kako je čekala mene. Ustane sa kreveta, pa se zaputi ka kuhinji, dok ja hodam za njom. Ponovo mi pogled padne na njeno telo, ali ga ovaj put ne zadržim tu.
Užasno je teško živeti s njom.
Servira ručak na sto, a ja je gledam u šoku.
"Ti znaš da kuvaš?", nijednom do sad nije skuvala nešto, pa sam ja već pomislio da ne zna. Nije mi bio problem da kuvam, jer sam već navikao na to, ali me sad zatekla ovim.
"Naravno da znam, živela sam sama godinama", kaže to kao sasvim logičnu stvar, a ja se namrštim.
"Zašto mi to nikad nisi rekla?"
"Nisam želela da se mučim. Tebi to ionako ide odlično", slegne ramenima, a ja ne verujem u ovo što sam čuo. Nema šta, ovo je bilo lukavo.
"Feđa", kaže tiho, zbog čega je pogledam upitno.
"Hvala", ta jedna reč bude dovoljna da me totalno zbuni.
"Za šta?", pomno je posmatram, pa ponovo imam priliku da gledam kako se crveni.
"Za sve", kaže pogleda usmerenog na tanjir ispred sebe. I dalje ne kapiram za šta mi se zahvaljuje.
"Koje sve? Samo ti kidam živce otkako si došla."
"Znam da je to samo zbog deteta, ali hvala ti što brineš. Znam da se ponekad ponašam razmaženo, ali jednostavno nisam navikla da neko brine o meni", pogleda me samo na trenutak, pa ponovo stidljivo skloni pogled.
Posmatram je par sekundi, pa shvatim da je Miha bio u pravu. Povredio sam je stalnim napominjanjem toga da brinem samo o detetu.
"Ana", sad ja izgovorim njeno ime, pa ona mene pogleda upitno.
"Naravno da ću da brinem. Ti si moja supruga, moja briga i odgovornost", blago joj se osmehnem, pa primetim kako se zbunila. Nasmeši se pa ćutke nastavi da jede, ne progovarajući više ni reči sa mnom.
Završimo s hranom, pa se ona vrati čitanju knjige, a ja upalim tv i nađem neku fudbalsku utakmicu. Postane mi dosadno, pa misli počnu da mi lutaju. Počnem da razmišljam o onome što je rekla.
Rekla je kako nije navikla da neko brine o njoj. Znam da su joj roditelji kreteni i da su je se odrekli, ali to je bilo tek nakon što je imala tu nezgodu, o kojoj ne želi da priča. Ako je meni zahvalna za ovo malo pažnje što joj pružam, to može da znači samo jedno.
Da su i pre nego što su je se odrekli, bili kreteni.
Toliko ljudi na svetu koji bi dali sve što imaju da dobiju dete, a oni se odreknu svog, kad mu je najteže. Pored kakvih je osoba odrastala, ispala je savršeno. Kad bih ih sreo, imao bih štošta da im kažem. Nikako ne možeš ostaviti svoje dete.
Zato ja od svog neću nikad otići. Ni od deteta, ni od nje. Neću dozvoliti da ponovo bude tako povređena.
Osetim potrebu da je vidim, pa se u par sekundi nađem u našoj sobi. Stanem kad shvatim da je zaspala s knjigom u ruci. Pokrijem je, pošto je već uveliko zahladilo u Rusiji. Kod nas leto zaista ne traje dugo.
Sednem pored nje, pa je blago pogledam. Ona nije navikla da neko brine o njoj, a ja nisam navikao da brinem o nekome. Koliko smo samo različiti.
"Neću dozvoliti ikome da te povredi."
