"Konačno si se vratio kući", nisam se još ni raspremio, a Miha mi je već upao u stan.
"Voleo bih da nije bilo na način na koji je bilo", uzdahnem kad pomislim na onaj penal, zbog kog smo ispali. Koji sam ja đavo pokušavao uopšte?
"Ma daj, opusti se. Svakom se desi. Bitno da si se ti meni živ i zdrav vratio", utešno izgovori, pa nestane u mojoj kuhinji. Da mi nije najbolji prijatelj, odavno bi batine dobio.
"Jebote, Miha, imaš hranu i u svom stanu. Nisam ti ja restoran, pa dođeš i poslužiš se kad god hoćeš", prevrnem očima i uđem za njim, ne bih li sačuvao bar nešto.
"Zanovetalo", prevrne očima i ode u dnevnu s hranom u rukama, ne obraćajući pažnju na mene.
Pogledam da vidim da li mi je išta ostavio, pa uzdahnem kad shvatim da nije. Znači, ponovo ću morati da naručim ručak.
"Imaš ti možda broj od Tišine?", upitam ga, jer mi se zaista ne da tražiti broj po papirima.
"Naravno da imam. Šta misliš gde sam se hranio poslednjih mesec dana, dok tebe nije bilo?", ponovo prevrnem očima zbog njegove lenjosti. Nikad ništa ne kuva, već stalno upada kod mene na ručak. Zbog njega moram da kuvam za dvoje.
"Daj mi taj telefon ovamo", uzmem mu telefon iz ruke, pa primetim da je promenio sliku ekrana. I dalje je to slika sa Ivom, ali ova mi deluje novija.
"Bio si u Srbiji?", pitam ga zbunjeno, a on klimne glavom.
"Negde sam i ja morao provesti odmor. Znaš kako mi je super bilo", sad bi on mene davio pričom iduća dva sata, ali ga ja prekinem jer sam užasno gladan.
"Pričaćeš mi posle. Prvo da naručim hranu", nađem broj u kontaktima, pa ih pozovem.
"Naruči i meni nešto", dobaci, a ja u neverici posmatram ostatke hrane po stolu.
"Da si to istog časa raspremio. Nisam lud za čišćenjem", naredim mu, pa se posvetim glasu sa druge strane telefonske veze. Naručim nam hranu, iako je Mihailo već ispraznio moju kuhinju i ne znam zaista gde će sve to da mu stane.
Vratim se u dnevnu i zateknem ga kako šalta tv kanale, a sto je i dalje u neredu. Uzdahnem pa ja pokupim svo smeće i ubacim ga u kantu. Uđem ponovo u dnevnu pa sednem na kauč da odmorim uz tv.
"Pa gde nestade sve ono sa stola? Taman sam hteo da pospremim", zbunjeno posmatra sto, a ja ga udarim jastukom po glavi.
"Ja sam to rešio, kao i obično."
Uhvati se za glavu, pa počne da kuka kao kakvo malo dete.
"I kako je bilo u Srbiji?", čim postavim pitanje, postane mi jasno da me čeka par sati smaranja dok on bude pričao sve do najmanjeg detalja o svom odmoru. Ponekad mi je jezik zaista brži od pameti.
Obradujem se kad čujem zvono, pa skočim sa kauča i požurim ka vratima. Em sam užasno gladan, jer nisam jeo od sinoć, em ne mogu više da slušam o njegovom vremenu sa Ivom. Platim dostavljaču, pa krenem ka trpezariji. Bar će ga hrana ućutkati na neko vreme.
"Gledamo utakmicu?", pita me punih usta, a ja odmahnem glavom.
"Ne želim da čujem za fudbal na neko vreme."
"Penal kao penal, koji ti je đavo?", pogleda me kao da mu ništa nije jasno, a ja prevrnem očima.
"Mogli smo proći da ga nisam omašio. Ne možeš da razumeš koliko mi teško pada što sam razočarao naciju."
"Feđa, iskupićeš se ti njima već za to", potapše me utešno po leđima, ali mu ja ponovim da neću gledati nikakvu utakmicu.
"Samo hoću da spavam. Došao sam s puta i zaista sam umoran", pogledam ga pokušavši tako da mu dam do znanja da treba da ide, ali on kao da ne shvata.
"Slobodno ti spavaj. Ne treba meni vodič za tvoj stan", veselo izgovori i nastavi da trpa hranu u sebe.
"Ne treba, jer ćeš sad da ideš", pošto ne može drugačije, kažem mu direktno.
"Isteruješ me?", gleda šokirano u mene, a ja uzdahnem. Zašto uvek mora da drami?
"Umoran sam i hoću da spavam. Videćemo se kad se odmorim."
Naduri se i izađe iz mog stana, bez ijedne jedine reči, a ja stojim i gledam za njim. Koje dete, jebote.
Raspremim sto za nama, pa se samo bacim na krevet. Ne prođe puno vremena pre nego što otputujem u svet snova.
•••
"Jesi odmorio?", Miha koji me probudio, nakon što sam prespavao jučerašnji dan i celu noć, upita.
"Jesam. Ti se vidim više ne duriš?", pogledam ga upitno, a on odmahne glavom.
"Znaš i sam da to mene ne drži dugo", nasmejem se, jer je to stvarno istina. U jednom momentu je ljut toliko da bi ti oči iskopao, a već u idućem si mu toliko drag da bi uradio za tebe sve što poželiš.
"Znaš šta sam shvatio?", pogledam ga upitno i čekam da čujem šta će sad odvaliti.
"Tebi bi savršeno prijao izlazak večeras."
Očekivao sam veću glupost od ovoga. Zamislim se jer nisam baš siguran koliko mi se izlazi.
"Malo devojke, malo alkohol. Nismo dugo."
"Ti imaš Ivu. Šta će ti devojke?", namršteno ga posmatram, jer mrzim kad je neko neveran. Brate, bolje lepo raskini pa idi i spavaj s kim god hoćeš, nego da to radiš nekome iza leđa.
"Ne za mene, već za tebe. Ionako kad si ti tu, samo na tebe obraćaju pažnju. Mi ostali smo nebitni", prevrne očima, a ja se nasmejem. Isto to sam čuo i od Golovina.
Zar sam zaista tako poguban po ženski rod?
"Mogli bismo onda."
"Čim sam devojke spomenuo, sve može. Mora da je mnogo teško bilo biti u izolaciji", namigne mi, a ja se blago osmehnem.
"Ko kaže da sam uopšte i bio u izolaciji?"
