Probudi me buka, pa naglo otvorim oči. Okrenem se ka drugoj strani kreveta i shvatim da je ustala. Ustanem i ja polako, pa krenem ka izvoru buke.
Naslonim se na vrata i posmatram je kako psuje dok užurbano traži nešto po pretrpanom radnom stolu.
"Čemu buka?", pospano je pitam, jer sam zaista planirao odmoriti još koji sat.
Okrene se ka meni i zbunjeno me pogleda, kao da je zaboravila da sam tu, pa odmahne rukom i nastavi da traži zagonetni predmet.
"Šta tražiš? Možda mogu pomoći", ponudim svoju pomoć, ali je ona bez ikakvog razmišljanja odbije.
"Imaš doručak na stolu", obavesti me hladno, pa počne da otvara ladice, ne bi li možda tu našla ono što traži. Slegnem ramenima, kad shvatim da ne želi moju pomoć, pa odem da jedem.
Ni moj doručak ne prođe bez njenih psovki, što mene iskreno zasmejava. Odavno nisam sreo osobu koja se tako lako iznervira.
Ponovo joj ponudim pomoć, ali me ona ponovo odbije, pa odlučim da gledam tv. U Rusiju još uvek ne mogu, jer ona ima neke obaveze, a ne vraćam se bez nje.
"Zar je taj ugovor u zemlju propao?", čujem kako gunđa, pa onda isfrustrirano uzdahne i ode u svoju sobu. Nakon par minuta njeno gunđanje se ponovo javi, jer verovatno ni tamo ne može da ga nađe. Počnem da se smejem, kad je ugledam kako ljuto ulazi nazad u dnevnu.
Ponovo priđe stolu i nastavi da baca papire po podu, dok traži nekakav ugovor.
"Gde su ti glupi papiri?!", ponovo iznervirano uzvikne, a ja odlučim da reagujem.
"Ne nerviraj se", pokušam da je smirim, ali ne uspeva mi.
"Ne bih se morala nervirati, da ti za ova dva dana koliko si ovde, nisi napravio totalni haos od mog stana", prebaci mi, a ja prevrnem očima. Ustanem sa kauča i priđem joj.
"Šta tražimo?", pitam je smireno, a ona me pogleda kao da nisam normalan.
"Jesi ti sedeo na ušima celo jutro? Tražim ugovor. Znaš ona stvar koju potpišeš da bi igrao fudbal", upotrebi sarkazam, ali ja ne obratim pažnju na to.
"Šta će ti to?", pitam je zainteresovano, a ona prevrne očima.
"Da znam bila bih advokat ili menadžer, a ne fudbaler."
"Nema šta sarkazam ti danas baš ide od ruke. 'Ajde sedi tamo, a ja ću da potražim. Ne smeš da se nerviraš zbog bebe", ućutkam je i odlučim da uzmem stvar u svoje ruke, jer mi polako ide na živce njeno gunđanje.
Ona me posluša, a ja se posvetim traženju njenog ugovora. Pređem pogledom brzinski po stolu, pomaknem par papira, pa počnem da se smejem kad ga konačno ugledam. Dodam joj ugovor, i dalje se smejući činjenici da sam za par minuta, našao ono što ona satima traži.
"Vidiš da si bezveze dramila. Mogu li ja sad da gledam film?", pogledam je upitno, a ona ponovo prevrne očima. To njeno prevrtanje očima me užasno nervira.
"Mogao bi i da odeš za Krasnodar, jer me tvoje prisustvo jako nervira. Ne želimo da naudimo bebi, zar ne?", odjuri ka svojoj sobi, ali ne propusti priliku da me pecne.
"Raspravili smo to već milion puta. Ne vraćam se u Rusiju bez tebe. A ako ne završiš s tim obavezama za dva dana, ja ću te strpati u avion, pa ćemo zajedno u Krasnodar", dam joj do znanja, da ne idem nikud bez nje, pa makar morao koristiti i neke manje prijatne metode.
"Šta li je meni trebalo da se petljam s tobom?", nekako razumem ono što je rekla, pa se nasmejem.
"Zato što sam zgodan", ponovo prevrne onim lepim očima, što me već užasno nervira.
"Još da nisi narcisoidan, bio bi savršen."
Shvatim da je krenula van iz stana, pa je zaustavim.
"Gde ti misliš da ideš?", ozbiljno pitam, jer nigde neće maći bez mene.
"Pa na sastanak. Ponovila sam to milion puta od jutros", primetim da je sad već na ivici živaca, ali šta da joj radim. Takav sam, kakav sam. Naučiće već da me trpi.
"Čekaj, idem i ja s tobom", ustanem i dođem do nje. Zbunjeno me posmtra pa me upita za razlog mog polaska, jer joj verovatno ništa više nije jasno.
"Da te pustim da voziš? Da li si ti normalna?", pitam je ozbiljno, pa prisustvujem još jednom nervnom slomu.
"Nisam invalid", čujem dozu ljutnje u njenom glasu, pa je pogledam svojim čuvenim hladnim pogledom. To uspe da je ućutka, kao što sam i mislio da hoće.
"U redu, ti ćeš da voziš. Samo više kreni. Mrzim da kasnim", digne ruke od svađe, pa pokuša da me ubrza.
"Mnogo si nervozna. Bila si zabavnija u Rusiji", bezobrazno se osmehnem, koristeći priliku da je podsetim na noć tokom Svetskog.
"Jesam i do čega me je to dovelo? Do tebe u mom stanu i životu", progunđa, dajući mi do znanja da nije raspoložena za šalu.
"Ponašaš se kao da je meni drago što sam ovde. Nisam ni ja baš zadovoljan što sam zaglavio s tobom", kažem iskreno, ali ona mi ne odgovori. A onda shvatim da se isključila i da uopšte ne obraća pažnju na ono što pričem. Zaista divno, nema šta.
Sednem u auto i krenem po njenim navođenjima do stadiona.
"Zar ti nisi završila karijeru?", pogledam je zbunjeno, jer ne kapiram što sad idemo na stadion.
"Ne zvanično, još uvek", odgovori, a onda pusti muziku da ne bi morala da priča sa mnom. Iz zvučnika zatrešti španska muzika, na šta ja prevrnem očima. Stišam za nijansu, a ona me ljuto pogleda i ponovo pojača.
"Probija mi mozak. Stišaj to malo", naređivačkim tonom joj kažem, a ona prevrne očima.
"Nervozna sam, a muzika mi pomaže da se rešim nervoze. Moj auto, moj grad, moja odluka", isplazi mi se, a ja je posmatram u neverici. Zaista se ponaša kao dete.
Parkiram ispred stadiona, pa izađemo iz auta.
"Kad ovo završiš, idemo u Rusiju?", pogledam je upitno, jer mi nije jasno da li ima još nekih obaveza posle ovoga.
"Nažalost", tiho prokomentariše, a onda se odnekud pojave novinari.
"Priča se da ste odlučili da završite karijeru. Da li je to istina?", jedan od novinara je upita, a ona klimne glavom bez reči.
"Možemo li da čujemo razlog?", drugi je upita, pa odmahne glavom, dok sve vreme hoda ka stadionu, pokušavajući da izbegne gužvu.
"U kakvom ste tačno odnosu sa Smolovom?", usmere svoje poglede ka meni, pa odlučim da se umešam.
"Mislim da vas se zaista ne tiče."
Da smo uspeli da popričamo o ovome, onda bi možda moj odgovor bio drugačiji. Ovako niko ne mora da zna.
