"Ma daj, ženska glavo, javi se već jednom!", frustrirano povičem nakon što mi ponovo odbije poziv.
Video sam je sinoć pre utakmice, kad me je poljubila i otišla na tribine. Oduzeo sam se totalno kad je izašla iz svlačionice. Stajao sam tamo zbunjeno i gledao za njom.
Zašto me poljubila?
Mislio sam da to barem znači da će se vratiti kući sa mnom nakon tekme. Međutim, to nije značilo ništa. Nije me sačekala, a telefon joj je ponovo bio ugašen. I tako ja i dalje ne znam gde je, ali bar znam da je dobro.
"Feđa, oduzeću ti taj telefon, pozoveš li je samo još jednom", Miha mi pripreti, a ja prevrnem očima.
"Moram da saznam gde je. Zar ne možeš da shvatiš to?", upitam ga iznervirano, a on odmahne glavom.
"Shvatam ja to, ali ti nikako da shvatiš da treba da je pustiš malo. Smaraš je preterano", namrštim se na ovo. Smaram je jer brinem o njoj?
Pozovem je ponovo bez obzira na to što mi je Miha pretio da će mi oduzeti telefon, a ona mi ponovo odbije poziv. Pa čime sam ja ovo zaslužio?
"Miha, ja ću sve živce izgubiti zbog nje", zakukam jer sam sad već ozbiljno zabrinut gde je. Želim da je vidim.
"Ne razvlači se, već kreći na teren. Neće nam Musajev oprostiti ponovo kašnjenje."
Nevoljno krenem za njim.
•••
"Jesi li dobro?", Miha me upita nakon što ga pustim u stan.
"Nisam, Miha, umirem. Nisam spavao noćima i zaista ne znam koliko još dugo mogu ovako", umorno izgovorim i strovalim se na kauč. Nikad se nisam osećao ovako bespomoćno.
"Ne znaš ništa novo, zar ne?", ozbiljno me pogleda, a ja ćutke odmahnem glavom.
"Treba da se naspavaš, Feđa. Musajev je stvarno bio ljut zbog onog juče", podseti me da sam došao nenaspavan na trening, šutnuo loptu i slomio treneru nos. Ali bukvalno slomio.
"Kako da se naspavam, kad nemam pojma gde mi je supruga?", više nisam ni ljut, samo zabrinut i uplašen.
Šta ako joj se nešto desilo?
"Ne znam šta bih ti rekao, Feđa. Po prvi put te vidim u ovakvom stanju i iskreno ne sviđa mi se. Već dugo navijam za to da počneš da se ponašaš kao normalna osoba sa osećanjima, ali ovo je malo previše", blago izgovori, a ja zabijem glavu u dlanove.
"Da pokušaš ponovo da je pozoveš?", predloži, ali ja ovaj put odbijem taj predlog.
"Ako mi se nije javila na poslednjih milion poziva, mislim da je verovatnoća da će se javiti na ovaj, jako mala."
"A da ipak probaš?", ponovo pokuša, ali ja odmahnem glavom. Prestao sam da se nadam da će se zaista i javiti.
"Daj mi taj telefon ovamo", uzme moj telefon sa stola, pa krene nešto da kucka, dok ga ja zbunjeno posmatram. Postane mi jasno šta radi, tek nakon što prisloni telefon uvetu.
"Bezveze je zoveš. Neće se javiti."
Isplazi mi se, pa mi pruži telefon, dajući mi do znanja da se ona ipak javila. U šoku preuzmem telefon i prislonim ga uz uvo.
"Ti zaista ne odustaješ", primetim da nije nimalo raspoložena, ali odlučim da iskoristim trenutak. Počnem da je molim da se vrati kući, kao što nikad nikog nisam molio, pa ona na kraju popusti.
Obeća da će doći, ali ako je ne budem ispitivao o tome gde je bila. Pristanem bez problema, a ona mi iznenađeno kaže da će doći za nekih pola sata. Ne shvata da bih pristao na sve, samo da dođe kući.
"Rešio si to?", Miha me radosno upita, nakon što prekinem poziv, na šta ja klimnem glavom.
"Dolazi kući?", ponovo potvrdno klimnem glavom.
"Nemoj da se dereš na nju da ne bi zajebao vaš odnos još više. Samo je pusti", počne da me savetuje, a ja mu kažem da nisam ni mislio da vičem. Shvatio sam da s njom ne mogu ništa postići vikom. Treba da budem fin.
Oteram Mihu iz stana, pa pospremim sve ono što je bilo u neredu. Sednem na kauč dok čekam da se ona pojavi. Čim začujem zvuk otvaranja vrata, pojurim ka njima.
Kako je ugledam, stegnem je u čvrst zagrljaj, jer sam jedva dočekao da se pojavi.
"Gde je Sneško nestao?", odluči da me zeza, a ja prevrnem očima, ali ne želim da se svađam s njom. Previše sam srećan što je vidim ovde. Preuzmem njen kofer i odnesem ga u sobu, pa se vratim do nje.
Pustim osećanjima da prevladaju, pa je ponovo zagrlim. Držim je u zagrljaju, ne želeći da je pustim ni na tren. Toliko sam brinuo za nju.
"Falila si mi", priznam joj, a ona me zbunjeno pogleda, kao da ne veruje u ovo što je čula. Upita me šta se desilo, kao da ne mogu sam od sebe da je zagrlim, bez nekog posebnog razloga.
Priznam joj da sam brinuo. Znam da tako otkrivam svoje slabosti, ali predugo sam bio jak i hladan. Treba i meni ponekad malo odmora od toga.
"Nemoj ovo nikad više da mi uradiš. Uvredi me, udari me kad te povredim, ali nemoj da ideš", očajno izgovorim dok je i dalje držim u svom zagrljaju.
Osećam se kao da ću svakog časa zaplakati.
Pojasni mi kako je odlazak njen način borbe s problemima, ali mi se to ne sviđa. Gledam u nju plašljivo dok čekam odgovor na moje pitanje.
Šta ako jednom ode zauvek?
Nastavi da me ubeđuje kako će se uvek vraćati meni, ali i dalje sam sumnjičav. U momentu se uozbilji i zatraži da promenim temu.
"Jesi gladna? Mogu nešto da ti spremim, ako hoćeš", ponudim se, ali ona odbije, iako mi zaista nije teško. Spusti dlan na moj obraz, pa polako pređe prstima po mojim podočnjacima, proučavajući ih.
"Što ne odeš da spavaš? Umoran si", nežno me posmatra, a ja se totalno ukočim na to. Nisam navikao da me neko gleda u ovakvom stanju.
"Poslednji put kad sam spavao, ti si to iskoristila da pobegneš. Ne znam koliko je pametno da odem da spavam", našalim se, iako u sebi zapravo zaista brinem da bi to opet moglo da se desi.
"Obećavam da ću biti tu i kad se probudiš", obeća mi, pogleda prikovanog za moj.
Verujem joj. Verujem svemu što te lepe tamne oči kažu. A oči govore najviše, samo ih treba znati slušati.
Za pola sata krećem u Prag, tako da neću imati internet, pa nastavak iz tog razloga ide ranije 🙈💙
