Sedim preko puta ovo dvoje, koji su očito ljuti na mene i molim se Bogu da Ana što pre siđe. Pred njom neće praviti nikakve gluposti.
"Jeste razmišljali o imenima za decu?", čujem Daničin komentar, koji se očito odnosi na činjenicu da smo ponovo spavali. Bolje bi bilo da njih dvoje smišljaju imena, jer Ana i ja odavno već imamo ime za malca.
"Preterao si. Sam to znaš", kaže iznervirano na šta prevrnem očima. U tom momentu se Ana pojavi u prizemlju, pa se svi ućutimo. Nekako niko od nas ne voli da pravi gluposti kad je ona tu. Nastavim da ih zezam, sve dok ne dobijem laktom u rebro od strane moje divne supruge.
Odlučim da je došao trenutak za razgovor, pa joj pokažem prema dvorištu, jer u kući je nemoguće razgovarati zbog ovo dvoje. Klimne glavom, pa krenemo da se obučemo. Napolju je hladno, još malo pa kao u Sibiru.
Namestim joj kapu i šal, jer ne sme da se prehladi, pa ispreplićem naše prste, vodeći je napolje. Udaljimo se od vrata, jer nijedno od nas dvoje ne želi da nas prisluškuju.
"Zašto jednostavno nismo mogli da pričamo u kući? Ledeno je napolju", i iako sam ja tražio da izađemo, sad zakukam, nakon što sam se pokajao. Trebalo je da isteram njih dvoje da se mrznu, ipak je ovo moja kuća.
"Ti misliš da jednog novinara možeš da sprečiš da čuje naš razgovor? Feđa, ona je upadala na trening Arsenala pre obe utakmice. Šta misliš zašto smo drugu igrali nerešeno? Dobro, prvu smo izgubili, jer joj se štikla zaglavila na travnjaku i igrači su je razotkrili", slušam priču o Daničinom blamu, koji kao da je došao iz neke urnebesne komedije.
"Je l' ti mene sad zajebavaš?", upitam u neverici, pa čim odmahne glavom prasnem u smeh. Znači, definitivno imam ludu kumu. Ana pokuša da me ućutka, ali joj ne pođe za rukom. Nakon par neuspešnih pokušaja i ona se sama nasmeje.
Sasvim slučajno me dodirne po ramenu, pa se oboje ućutimo. Pogledom šaram po njenom licu, diveći se onome što vidim. I sve to je samo moje, samo ako napravim par dobrih poteza sad.
Uhvatim je za struk i privučem bliže sebi, napokon spreman da okončam ovu šaradu, kako bi to Miha nazvao.
"Dokle ćemo se praviti da se nije ništa desilo, svakog dana posle noći? Dokle ću više slušati izgovor hormoni?", šapatom je upitam, pa, zbog tišine u kojoj se nalazimo, dobijem šansu da čujem kako joj srce lupa ubrzano. Dobro je. Nisam jedini koji tako reaguje na ovu blizinu.
"Sve dok mi se hormoni ne smire", odluči da me zeza, pa se iskreno osmehnem.
"A šta će biti posle hormona?"
"Začepi", ućutka me i privuče u strastven poljubac. Spusti svoje ruke oko mog vrata, ne dozvoljavajući mi da se odmaknem od nje. Kao da bih to uopšte i hteo.
Razdvojimo se tek nakon što nam ponestane vazduha, pa je pogledam uz ogroman osmeh. Nakon što ugledam isti takav i na njenom licu, spustim čelo na njeno, ne skidajući pogled sa ugalj crnih očiju.
"Volim te, Ana. Znam da mi je trebalo previše vremena da to shvatim, ali nadam se da nije kasno", jezik mi se napokon odveže, pa joj nervozno priznam sve što već duže vreme osećam prema njoj.
"Čekala bih te koliko god da je potrebno, jer te mnogo volim", kaže uz ogroman osmeh, a ja napokon osećam ogromno olakšanje. Krenem da je poljubim, ali nas prekine buka koja dopire iz kuće.
Zbunjeno se pogledamo, pa uđemo unutra. I šta nas dočeka?
Danica koja je pala s merdevina.
•••
Gospođica je uspela da slomi zglob. Koji mozak moraš biti da padneš s merdevina usred kuće i da polomiš zglob, jer nisi mogao da sačekaš pet minuta, već si špijunirao najbolju prijateljicu da ti ni slučajno šta ne bi promaklo? Samo sranja prave. Koji mi đavo uopšte i bi da ih pozovem s nama u Saratov?
"Svaki put kad pomislim da ne mogu biti gori, dokažu mi da sam pogrešio", frustrirano gunđam, a Ana se nasmeje. Uprkos svemu što se desilo i činjenici da smo morali da provedemo poslednja dva sata u bolnici, nije skinula osmeh s lica nijednog momenta.
"Nemoj da se nerviraš zbog njih", osmehne mi se, a ja je povučem sebi u krilo.
"Pokvarili su nam trenutak", ponovo progunđam, što nju izgleda mnogo zabavlja.
"Ništa nama ne može pokvariti ovaj trenutak", poljubi me, izazivajući milion i jednu emociju u meni samo tim jednim poljupcem. Ne znam kako joj to polazi za rukom.
"Čime li ja tebe zaslužih?", to se pitam svaki dan. Ponovo se zacrveni i spusti pogled, što je meni i dalje užasno simpatično.
"Hej, hej, nema potrebe za crvenenjem", nežno spustim svoj dlan na njen obraz, nateravši je tako da vrati svoj pogled na mene. Tu mu je mesto.
"Izvini", s kajanjem izgovorim, izvinjavajući se za svu bol koju sam joj naneo otkad smo zajedno, i za svaku suzu koju je pustila, a znam da ih je bilo, iako ih je vešto krila od mene. Svestan sam da izvinjenje nije dovoljno, ali od nečega se mora početi.
"Za šta?", upita me, kao da joj nije jasno; kao da nemam nijedan jedini razlog da joj se izvinim.
"Za to što sam te toliko puta povredio. Plašio sam se da se ponovo prepustim osećanjima, pa sam ih ignorisao da ne bih ponovo bio povređen", priznam joj ono što nikom drugom nisam. Da sam samo bio povređen.
"Shvataš da te nikad ne bih povredila?", pogleda me s toliko nežnosti da prosto poželim da je nikad ne pustim od sebe.
"Kasno sam to shvatio. Ali bitno je da sam shvatio koliko si puta pustila da ti budeš povređena, mesto mene. Od danas neću ničemu i nikome dozvoliti da te povredi. Ti si moja briga i moja odgovornost", ponovo spoji naše usne u poljubac, po ko zna koji put otkako smo priznali jedno drugom svoja osećanja. Kao da ne možemo da se zasitimo jedno drugog.
"Hoćemo li nas dvoje uopšte ustati iz kreveta danas?", kroz smeh me upita, nakon što se razdvojimo, na šta odmahnem glavom.
"Meni odgovara da provedem dan sa tobom u krevetu", odlučim da se malo i našalim, pa gledam kako prevrće očima, dok joj lice i dalje krasi osmeh.
"Ja moram da proverim Danicu. Posle bih trebala i do grada. Ispraznili smo frižider tvojim roditeljima", obavesti me o svojim obavezama, na šta klimnem glavom.
"Ići ćemo zajedno", poljubim je još jednom, pre nego što je pustim iz svog naručja. Sve vreme ovog sveta je pred nama, ne moram da brinem.
Deo tek sad, jer sam ceo dan provela završavajući novu knjigu 😅 Jedva čekam da je podelim s vama 🙈💙
