Ponovo je ugledam kako se trza, nakon još jednog košmara, pa je snažno zagrlim. Iskreno nisam ni spavao, samo da bih bio tu za nju ako joj bude loše.
"Tu sam. Nema razloga za strah", pokušam da je smirim, ali nije tako prosto. Razumem koliko joj je teško. Kaže mi da nema šanse da uspe da zaspi, pa samo ustane iz kreveta i uzme jaknu, zbunivši me totalno.
"Kud si pošla?", primetim da se ne oseća dobro i kao da će upravo doživeti napad panike.
"Moram na vazduh smesta", shvatim to dovoljno ozbiljno da se istog momenta nađem na nogama i krenem za njom, ne obraćajući pažnju na to što sam i dalje u pidžami. Moram da budem uz nju.
"Nisi morala da mi kažeš. Ne želim da te izlažem stresu", tiho izustim, jer se sad osećam krivim zbog ovoga. Da ja nisam postavio to pitanje, ona sad ne bi imala problema sa nesanicom.
"Želela sam da ti kažem. Ne želim tajne", razoruža me, pa samo klimnem glavom na to. I pored svega kroz šta trenutno prolazi, ona izrazi brigu za moj san i najverovatniji umor ujutru.
"Neću ni ići na trening. Ne mogu te ostaviti samu", sve je sporedno, kad su ona i beba u pitanju.
"Feđa", tako nežno izgovori moje ime, a ja se ukočim na svu tu njenu nežnost.
Ne mogu ponovo.
Odmaknem se kao oparen, iako je to ispalo burnije nego što sam planirao.
"Mislim da mi se spava", osetim povređenost u njenom glasu i pokajem se zbog svoje reakcije.
Jednostavno ne mogu.
Vratimo se u stan i legnemo spremni da se prepustimo snu. Okrene mi leđa kao obično, a ja spustim svoju ruku na njen struk. Čim je skloni od sebe, shvatim koliko sam zajebao.
Koji si ti kreten, Smolov.
•••
Upravo hodam ka Uroševom stanu, samo jer sam primetio određenu nervozu u njenom ponašanju, a nisam želeo da se posvađamo. Pripisaćemo njenu nervozu nesanici i današnjoj utakmici Lige Šampiona, pogotovo pošto znam koliki je fanatik.
"Hej, brate", pozdravimo se pa uđemo u prostranu dnevnu sobu.
"Šta piješ?", upita, nudeći mi alkohol, ali ja odmah odbijem. Poslednji put sam je zamalo prevario. Nema više alkohola za mene.
"Daj vodu i ne pitaj ništa", uz smeh me posluša, pa donese ono što sam tražio, dok sebi otvori limenku piva.
"I? Neki poseban razlog što si ovde?"
"Divno dočekuješ goste, nema šta", prevrne očima, pa se sav uozbilji.
"Daj, brate, da se ne lažemo, otkad je Ana tu, ne odvajaš se od nje. Tako da je sasvim logična stvar da te pitam otkud ovde, kad nisi dolazio sedmicama."
"Ma ne brini, Uroše, nije ništa strašno. Samo sam želeo da se malo družimo. A i Ana je nešto nervozna, a ja ne želim da joj smetam", slegnem ramenima, a on počne da se smeje.
"Kako te ona ono zove? Je l' bi Ledeni?", pogledam ga prvo zbunjeno, pa prevrnem očima kad shvatim na šta misli.
"Sneško", promrmljam kroz zube glupi nadimak koji mi je dala. Ništa me ne nervira više nego kad me tako nazove. To što ne pokazujem emocije tako lako, ne znači da ne postoje.
"E baš to. Eto ona je uspela da otopi Sneška", kaže to uz blistavi osmeh i natera me na razmišljanje.
Da li sam stvarno počeo da se topim?
•••
Uđem u stan, želeći da razgovaram s njom što pre. Vođen tom namerom pozovem njeno ime, ali mi se ne odazove. Ukapiram Mihine patike tu, pa shvatim da će razgovor morati da sačeka. Uđem u dnevnu i zateknem ih pred tv-om, dok pomno posmatraju utakmicu. Znam koliko im oboma to znači.
"Biću u sobi, a vama srećno", prosto kažem i krenem da se izolujem, ali zastanem kad čujem njen glas.
"Ne treba nama sreća, kad imamo kvalitet", nekako ogorčeno kaže, zbog čega je zbunjeno pogledam. Ne razumem čemu ovo. Samo slegnem ramenima i izađem iz dnevne. Bacim se na bračni krevet razmišljajući o tome šta i kako dalje.
Da li imam dovoljno hrabrosti da ponovo pokušam? Da li tu uopšte može šta da se pokuša?
Čujem vriske iz dnevne sobe, pa se iskreno uplašim da se nešto nije desilo njoj i detetu. U sekundi se nađem u dnevnoj, pa odahnem kad shvatim da su samo dali gol.
E moje detinjasto.
"Zaista niste normalni. Mislio sam da se ko zna šta desilo, a ono Zvezda dala gol. Jako bitno, nema šta", krenem nazad ka sobi, nakon što sam se uverio da je sve uredu. I ponovo me zaustavi njen zajedljivi ton.
"Znaš Feđa, postoje ljudi kojima je stalo do nekih stvari, kao što je nama na primer stalo do Zvezde. Ali ne čudi me što ti to ne možeš da shvatiš."
Ne znam samo da li me više brine hladnoća njenog glasa ili to što sam očito ponovo nešto zajebao, a ni sam ne znam šta. I zar ponovo misli da mi nije stalo?
"Miha, izvini nas, ali moramo da razgovaramo", uozbiljim se, shvatajući da ovo odmah mora da prestane. Mora da shvati da mi je stalo, iako to ne pokazujem.
"Nemamo o čemu. A i hoću da odgledam utakmicu do kraja", počne da mi kontrira, pa ja ponovo počnem da ludim. Zar će uvek biti ovako nadrndana?
"Ana", iznervirano kažem, pa primetim kako uz prevrtanje očima krene za mnom. Čim uđemo u sobu, okrenem se zbunjeno ka njoj.
"Šta se dešava?", ozbiljno upitam, želeći da saznam šta sam sad zajebao.
Hladno kaže kako se ništa ne dešava, iako mi je sasvim jasno da nešto postoji. I tek sad shvatam da je sve ovih dana što sam ja prepisivao nervozi zapravo posledica nečeg što sam ja zajebao. Još kad bih znao šta.
"Danima si ovakva, a mislio sam da smo konačno u redu", nestrpljivo izgovorim, željan da što pre rešimo ovaj novonastali problem. Ne želim još jednu svađu, a slutim da će baš to da se desi.
"A kakva sam ja to, Feđa?", upita kao da joj ništa nije jasno, a ja je pomno posmatram, dok razmišljam o jednoj reči koja bi savršeno opisala njeno neobično ponašanje. Nikad nije bila ovakva.
"Hladna", ponudim jedino što mi padne na pamet kao rešenje, pa gledam kako mi se podsmehuje.
"Učila sam od najboljeg", ostavi me bez teksta da je nemo posmatram. Koji se đavo ovde dešava?
"Ma šta ti sad to znači?", pitam dok pokušavam da pohvatam konce. Ne znam samo kad je ceo naš odnos ovoliko izmakao kontroli.
"Hoću da gledam utakmicu", iskulira moje pitanje i krene da izađe iz sobe, ali je ja uhvatim za ruku i okrenem ka sebi.
"Nemoj da moram ponovo da te pitam", kroz zube kažem, sad već poprilično ljut jer se ovako igra sa mnom. Neću se pretvarati da se ništa nije dogodilo, kao što bi ona to želela.
"Nisam tvoje vlasništvo, Sneško", iskoristi moju zbunjenost, pa istrgne svoju ruku iz moje i izađe iz sobe.
Šta se upravo desilo?
