"Nećeš joj se javiti ni danas?", Miha me ozbiljno pogleda, a ja odmahnem glavom.
"Neću. Samo me interesuje kad će to i ona ukapirati", prevrnem očima, jer mi četiri dana za redom telefon zvoni kao nenormalan. Bukvalno sam u jednom periodu morao da izvadim karticu, jer ne mogu da koristim telefon ni pet minuta, a da me ne prekine njen poziv.
"A šta ako joj se nešto desilo?", pokuša da unese strah u moje misli, pa da zbog toga odlučim da joj se javim. A-a, neće moći.
"Da joj se nešto desilo, saznao bih to od Uroša. Dušan ga ionako smara zbog Ane i mene", samo čekam kad će pući totalno i naterati me da joj se javim.
"Feđa, samo joj džaba nanosiš bol. Rekao ti je Uroš da se ona ne odvaja od telefona i čeka da joj se ti javiš po ceo dan. Pa pogledaj samo koliko propuštenih poziva imaš od nje i odmah ti je jasno da joj je stalo do toga da joj se javiš. Kajaćeš se kad joj postane svejedno", počne da mi čita bukvicu, ali ja svejedno odmahnem glavom.
"Neću joj se javiti i gotovo. Ona je mene mogla da ostavi na čekanju, mogla je da mi kaže da sam neveran, iako nisam, ali kad ja radim to isto svi se ljutite na mene. Kako ona uvek ispadne tako savršena?", sad ja napadnem njega, jer mi je stvarno dosta tog njihovog stava. Svi se ponašaju kao da je moja žena svetica.
"A da li si se ti možda zapitao zašto ona misli da si joj neveran? Ili možda zašto ti se nije javljala? Zato što je gušiš i zato što si hladan. Nikad ne obraćaš pažnju na nju, uporno joj naglašavaš da se brineš samo o detetu, a onda se čudiš kad se udalji od tebe. Povređuješ je, jebote!", saspe mi ljuto sve u lice, a ja zbunjeno stojim i posmatram ga.
Da li je u pravu? Da li je ja stvarno toliko povređujem?
Telefon ponovo zazvoni, ali ga on prvi uzme u ruke. Namršti se, pa mi ga doda.
"Nepoznat broj."
Pogledam broj, ne bih li slučajno prepoznao vlasnika, ali ne, nikad u životu nisam video ovaj broj. Odlučim da se javim, pa prinesem telefon ušnoj školjci.
"Halo?", javim se odsutno, jer su mi misli na onome što je Miha rekao. Trebalo bi da joj se javim.
"Nemoj da prekineš, molim te", iznenadi me njen glas, dok zbrzano to izgovori. U sebi se nasmejem njenoj upornosti, ali u stvarnosti zadržim svoj hladni stav.
"Ti si zaista tvrdoglava", kao se požalim, a onda nakon puno vremena, začujem njen smeh sa druge strane telefonske veze.
"Dugujem ti izvinjenje. Samo sam želela da mi ne kontrolišeš život, ali ispala sam takva veštica. Oprosti", prva prevali izvinjenje preko usana, a ja iako znam da bi trebalo ja da se izvinim, to jednostavno ne mogu.
"Dobila si šta si htela. Zašto onda ne uživaš, već me stalno zoveš? Zar nisi htela odmor od mene?", kao malo dete koje se uporno duri, nastavim ljuto, pokušavši ovako da dođem do odgovora.
"Recimo da sam shvatila da mi je lepše kući. Čak mi i naša peckanja nedostaju", uhvati me nespremnog, pa više ne mogu da držim onaj ledeni stav.
"Dobro si? Sve u redu sa detetom?", pustim da sva briga koja me muči ovih dana, izađe na videlo, pa začujem njen veseli smeh.
"Sve je odlično. Nećeš više morati da brineš", ponovo krene po starom, pa se iskreno iznerviram. Kad će shvatiti da moram da brinem o njima? Oni su moja odgovornost i moja briga. Moja dužnost je da ne dozvolim da im se išta desi ili da ih išta povredi.
"Zar nismo već raspravili sve oko moje brige?", ona ponovo počne da se smeje, što me zbuni. A onda shvatim da je ja ipak nisam dobro razumeo.
"Sutra se vraćam kući", iznenadi me ovim, jer tek su prošla četiri dana, a ona je trebalo tamo da ostane cele dve sedmice. Otkud odjednom ta želja da se vrati kod mene?
"Otkud to?"
"Jednostavno mi se ne ostaje ovde više. Naravno, ako tebi ne smeta da se vratim", oprezno izgovori poslednju rečenicu, a ja ućutim na trenutak.
Toliko sam je povredio, da misli da je ne želim ovde.
"Naravno da mi ne smeta. Ovo je i tvoj dom", primetim da me Miha posmatra zbunjeno, jer verovatno ne veruje da sam ovo rekao.
"Kad ti je let?", setim se da je upitam, a ona mi odgovori da još uvek ne zna. Kažem joj da mi javi da bih je sačekao ujutru na aerodromu. Nema smisla da dolazi taksijem. Obeća da će me pozvati, pa prekinemo poziv.
"Šta je bilo?", Miha me upita radoznalo, a ja ponovo vratim onu ozbiljnu facu na lice.
"Vraća se sutra."
"Otkud to?", zbunjeno me pogleda, jer ni on ne veruje u to.
"Kaže kako joj se jednostavno ne ostaje tamo."
"Ne veruješ joj?", zamislim se nakon što mi on postavi pitanje.
"Ne verujem. Postoji još neki razlog, ali ne želi da mi kaže", sumnjičavo izgovorim, jer mi je zaista zvučalo kao da postoji još nešto.
"Da nisi možda malo previše dramatičan?"
"Nisam. Desilo se nešto, pazi šta ti kažem."
"Šta se desilo?", sad on mene posmatra sumnjičavo, a ja prevrnem očima.
"Kako ja mogu znati? Ali imam osećaj da ćemo saznati uskoro", kažem uvereno, a onda začujem zvono na vratima. Zbunjeno dođem do njih i otvorim ih, pa ugledam Uroša.
"Otkud ti?"
"Ništa me ne pitaj", pogleda me ozbiljno pa prođe pored mene i ode kod Mihe u dnevnu.
"Jesi li se konačno javio Ani?", pogleda me ozbiljno, a ja klimnem glavom.
"Pomirili ste se?", nastavi i dalje ozbiljnim tonom, koji me već dovodi do ludila.
"Jesmo. Šta se dešava?"
"Saznao sam nešto od Dušana što ti se baš i neće svideti", spusti pogled, a ja se zaledim.
Jebote, prevarila me. 'Ladno me prevarila. A ja sam održao obećanje da je neću prevariti. Gotovi smo. I baš me briga šta će mi Irina i Mihail reći, neću dopustiti da mi neko nabija rogove.
"Slušaš li ti mene uopšte?", trgne me Urošev iznervirani glas pa se okrenem ka njemu.
"Izvini. Zamislio sam se. Šta je zajebala?", pitam ozbiljno, a on uzdahne.
"Ovo tvoje nejavljanje je dovelo do toga da Dušan pokuša da joj namesti nekog svog saigrača. Ne znam koliko je to daleko otišlo, ali koliko sam ja shvatio Dušana, ostala ti je verna."
Jebem ti, Uroše, mogao si to u startu da mi kažeš!
