"Gde si bio? Umrla sam od brige", posmatra me zabrinuto, a ja samo slegnem ramenima, jer ni sam ne znam gde sam bio. Hodao sam unaokolo po kraju i sam se sebi divim što se nisam izgubio. Kako sam našao put nazad je misterija čak i za mene.
"Trebalo je da se javiš", namrštim se, jer sam poprilično siguran da me nije zvala. Izvadim telefon iz džepa, pa shvatim zašto nisam čuo nijedan od njenih poziva.
"Ugašen", pogledom joj se izvinim, jer znam da ne bi trebalo da brine zbog mene.
"Hteo si da mi kažeš nešto pre nego što je Dušan upao", seti se, ali ja odlučim da joj to ne govorim sad. Ne kad je oko mene milion ljudi.
"Ne sećam se", slegnem ramenima, iako zapravo vrlo dobro pamtim sve što sam hteo da izgovorim. Ko bi uopšte i mogao da zaboravi?
Pre nego što nastavi da me ispituje, krenem stepenicama ka istoj onoj sobi, gde smo danas bili, pre nego što nas je Dušan prekinuo. Na spratu zateknem Dušana, koji mi priđe čim me ugleda.
"Izvini za ono danas. Nisam hteo da upropastim takav trenutak."
"Kakav trenutak?", upitam ga zbunjeno, jer sam sto posto siguran da mu nisam rekao ništa o svojim namerama. Ne verujem ni da bi Aleks pričao o tome s njim.
"I slep vidi kako je gledaš. Šta god da ja mislio o tebi, kao njen najbolji prijatelj želim ono što je najbolje za nju. A njoj je iz nekog, meni nepoznatog razloga, stalo do tebe. Ko još razume devojke?", ne znam ni sam šta bih mu rekao na ovo.
"Šta god da si hteo da uradiš kad sam vas prekinuo, molim te nemoj da odustaneš od toga. Savest mi ne bi podnela osećaj krivice", iskreno mi se obrati, na šta klimnem glavom.
"Zašto si poslao njenog bivšeg u Krasnodar?", ako ćemo već da popravljamo odnos, onda moram da znam ovo.
"Ne znam ni sam. Delovalo mi je kao da je nesrećna pored tebe, a ja sam samo hteo da joj pomognem. Znam da je bila greška", izvini mi se, i vidim da mu je zaista krivo zbog toga. Ne mogu ni da se ljutim na njega, kad znam da je sve to radio samo zato što je mislio da je to najbolje za nju.
"A saigrač, onda kad je bila kod tebe u Engleskoj?", postavim još jedno pitanje, pa primetim kako nervozno lomi prste.
"Uroš ti je preneo, zar ne?"
"Nije znao šta se tačno desilo, ali da, rekao mi je za tvoj pokušaj."
"Poljubio ju je, ali mu je ona očitala bukvicu nakon toga. Rekla mu je kako je srećna ovde u Rusiji i kako te nikad ne bi ostavila, ni zbog koga drugog", osmeh se nacrta na mom licu, nakon što mi njegove reči dođu do mozga, pa se zapitam kako sam bio tako slep sve ovo vreme.
"Zabrinuo si je", kaže mi isto što i ona malopre, zbog čega uzdahnem.
"Jebena baterija", kažem tiho, na šta se on iskreno nasmeje.
"Ne brini, ne može previše dugo da se ljuti kad joj je stalo do nekog", namigne mi, pa ode dole, ostavivši me samog da analiziram ceo ovaj razgovor. Uđem u sobu i sednem na krevet, na isto ono mesto gde je ona danas sedela, pa zabijem glavu u šake.
Začujem korake, pa pomislim da Dušan možda hoće još nešto da kaže, ali se zbunim kad na vratima ugledam nju.
"Dole je žurka", kažem, iako me strah da će se okrenuti i otići dole zaboravljajući na mene.
"Svesna sam toga. Ali ovde mi je muž koji kao da je pao u depresiju, a ja ne znam kako da mu pomognem", sedne pored mene, a ja ćutim, jer ne znam ni sam šta bih joj rekao. Zar stvarno delujem toliko sjebano?
"Zašto bi želela da mi pomogneš? Povredio sam te milion puta, zar ne uživaš da vidiš da i ja malo patim?", znatiželjno upitam, jer je to ono što me toliko muči sve ovo vreme. Uvek je tu, koliko god da je ja povredio.
