"Što si ti tako raspoložen? Zapravo već si danima raspoložen", Miha me upita zbunjeno, dok trener priča nešto momcima.
"A što ne bih bio raspoložen?", uzvratim pitanjem, a on samo klimne glavom, kao da je sve razumeo na osnovu ovoga.
"Zaljubio si se", prosto kaže i s te tri reči uništi moje raspoloženje.
"Nisam se zaljubio. Ne lupaj kad i sam znaš situaciju", pokušam odmah da ga ućutkam, ali to s njim nikad ne funkcioniše tako lako.
"Znam situaciju, zato ti i kažem."
"To što se ne svađam s njom, ne znači da sam se zaljubio u nju. To samo znači da sam odlučio da smirim situaciju."
"Kako god ti kažeš, Smolov", debilno se nasmeje, ali trener da znak da nastavimo s treningom, pa ne uspem ništa da mu odgovorim.
"Dolaziš večeras?", Uroš me upita tokom vežbe, a ja mu potvrdim.
"Nikad ne propuštam klupske proslave", koliko god dosadne bile. Kad se ne bih pojavio Musajev bi me ubio, tako da zapravo i nemam baš neki izbor.
"Doći će i Ana?", podseti me na to da činjenica da sam u braku, znači da bi i ona trebalo da dođe sa mnom.
"Ma ne verujem. Nije ona baš taj tip. Više voli da uživa kući, nego da izlazi."
•••
"Ma daj, Ana, to je samo glupa proslava. Ionako će biti dosadno."
Mislio sam da neće biti problema, ali odjednom joj se baš ide sa mnom. A ja pak ne želim da umaram ni nju ni dete, niti da ih dovodim u opasnost.
Pošto nastavi da se prepire, na kraju stavim tačku na ovaj razgovor i obavestim je da nema teorije da ide sa mnom. Bezbednost na prvom mestu, pa onda sve ostalo.
Očito da sam je naljutio, jer je nakon kratkog repertoara srpskih psovki, koje sam već napamet naučio, počela da mi čita bukvicu i na ruskom. U naletu besa izgovori kako joj to što smo spavali ne znači ništa, što me na trenutak zaustavi. Svestan sam ja toga od početka, ali je opet nekako čudno kad to čujem od nje.
Odjuri u našu sobu, a ja krenem za njom. Ugledam je kako sedi na krevetu, pa i ja sednem pored nje. Pokušam da joj fino objasnim zašto ne može da ide, ali kao da namerno ne želi da me razume.
"A ti nikako da skapiraš zašto ja želim da idem", hladno kaže i dovede me već na ivicu ludila. Kako bih uopšte mogao da skapiram, kad mi ona ne daje tu mogućnost? Sve što priča, priča u nekakvim šiframa. Pucaju nju hormoni opasno, izgleda.
"Onda mi jednostavno objasni, jer ne mogu da shvatim. Stalno menjaš raspoloženja i želje, i više nemam pojma šta stvarno želiš", frustrirano kažem, očekujući da će mi konačno otkriti o čemu je reč. Ali ne.
"Neću. Idi sam", okrene mi leđa, a ja brojim u sebi, pokušavajući da se smirim. Ponaša se kao pravo dete.
Svaki moj idući pokušaj da izvučem razlog iz nje, završi neuspešno, njenim odbijanjem. Na kraju i ja odustanem i kažem joj da neću ni ja ići.
"Uništila si mi raspoloženje", bacim se na krevet i dalje u odelu, ali kao da je uopšte i bitno. Moja poslednja rečenica očito ima odjeka, jer se okrene ka meni tužno. U očima joj vidim krivicu.
Kaže kako je preterala i da treba da idem, a da će ona gledati filmove. Pogledam je pažljivo, pa shvatim da je to ono što želim više od glupe proslave. A iskreno ne želim ni da se opet posvađamo.
Kažem joj da ću ostati kući, pa primetim da sam je iznenadio odlukom. Iskreno ne vidim šta je tu toliko čudno, ali dobro. Odem da se presvučem, pa se nađemo u dnevnoj pred tv-om, dok ona drži kokice. Ne bi uopšte smela da jede takvo nešto, ali ne želim da se svađam, pa ćemo napraviti izuzetak ovaj put.
"Trener se neće naljutiti što se nisi pojavio?", čujem brigu u njenom glasu, pa se osmehnem. Ma i da se naljuti, koga briga. Rešiću ja to već nekako.
Mislim da će i sam razumeti zašto sam više želeo da ostanem s njom, nego da odem na glupu proslavu. Pustim neki romantični film, potrudivši se da sve bude kako treba za nju. Želim da se i ona malo opusti.
Pa nismo smrtni neprijatelji, jebote.
"Pustio si Sparksov film?", čim shvati pogleda me iznenađeno, a ja se zbunim, jer sam mislio da će joj se svideti.
"Ne sviđa ti se?", opustim se tek kad začujem njen smeh.
"Sviđa mi se. Samo nije uobičajeno za tebe", i sam se nasmejem zbog toga. Znam da nije. Ali ništa nije uobičajeno otkad je ona tu.
"Pa Smolova, mogu i ja ponekad da iznenadim", i sam nesvestan kako sam je nazvao, i nesvestan svega što se dešava, privučem je sebi. Spustim njenu glavu na moje grudi, svestan i sam da sad može da čuje kako mi srce lupa.
Poverim joj se kako sam mislio da nikad ponovo neću biti u braku i da nikad neću postati tata, a evo ona je tu da to demantuje. I naravno, sasvim očekivano me upita za razlog mog razvoda. Uzdahnem pokušavajući da izbegnem ovu temu, ali ne postoji način.
Ispričam joj ukratko šta se desilo i kako me varala, pa negde na pola priče, osetim njenu ruku na svojoj u znak podrške. Moram priznati da mi prija što znam da nisam sam.
"Zaslužuješ bolje od te debilke", osmehnem se zbog njenog ljutog tona. Drago mi je što je na mojoj strani.
Dođe red na mene da postavim pitanje, pa je bez mnogo razmišljanja upitam o ožiljku. Još od Svetskog i tog prvog puta se pitam kako. Po njenoj reakciji odmah shvatim da sam došao do te teške priče. Samo što više nisam siguran da želim da je čujem, kao što sam želeo. Očito je da joj to pričinjava bol.
Ispriča mi kako je došla u Beograd zbog Zvezde i kako je baš onda kad je mislila da je sve savršeno, počeo teror. Ne znam ni sam kako da reagujem dok slušam koliko joj je taj jedan slučajni susret s nekim poremećenim likom uzeo od života. U momentu stane gutajući knedlu, a ja imam jak predosećaj oko toga što će iduće reći.
"Ne moraš da mi pričaš dalje", kažem, ne želeći još više da je povredim.
"Ako ti ne kažem sad, plašim se da više nikad neću doći do ovde", uprkos svom bolu koji oseća, odluči da nastavi do kraja. Divim se snazi koju poseduje. Pitanje da li bih i ja to mogao da sam na njenom mestu.
Čim bolno završi, ja je povučem u snažan zagrljaj. Zašto je morala da doživi toliko bola? Zašto su je na sve to kroz šta je prošla, još i roditelji morali napustiti?
Po prvi put uspem da razumem zašto je bila rešena i da se uda za mene, samo zbog deteta. Kolika je slučajnost da baš sa mnom zatrudni, a pre toga su joj rekli da je nemoguće? Ne znam, ali znam da ja ne verujem baš u slučajnosti.
"Sve se dešava s razlogom", kažem tiho dok prolazim rukom kroz njenu meku kosu. Ne želim da ikad ponovo doživi nešto loše.
Nisam juče bila kući, pa sam iskreno i zaboravila da treba da izbacim deo 🙈💙
