Pokušavam da spavam na putu za Krasnodar, ne bih li smirio živce koje je jutros uspela da mi pokida. A onda osetim jak udarac u moje rame, pa se pospano okrenem ka njoj. Namršteno je pogledam, a ona se odmah raspriča.
"Pošto nismo ni na čijoj teritoriji, mislim da je pravi trenutak za postavljanje pravila."
"Kakvih pravila?", zbunjeno je posmatram, jer mi više ništa nije jasno. Samo mi se spava.
"Pošto ćemo već živeti zajedno, trebalo bi da imamo neka pravila", kako to izvali, pogledam je ljuto. Da li je ona mene zaista probudila zbog ovakve gluposti?
"Reći ću ti ja jedno pravilo. Idući put kad me vidiš da spavam, nemoj da me budiš", okrenem se na suprotnu stranu od nje, željan sna, ali mi ona to ne dozvoli.
"Ma daj, Feđa, dosadno mi je", zakuka kao neko malo dete, a ja nemam pojma šta hoće od mene. Nisam joj ja dvorska luda, pa da je zabavljam.
"Spavaj i veruj mi da ti neće biti dosadno", zatvorim oči, ne obraćajući pažnju na nju.
"Koji si ti kreten. Ne mogu da spavam preko dana", ljuto kaže, pa se ja uz uzdah okrenem ka njoj.
"I šta tačno hoćeš od mene?", koliko su žene komplikovana bića.
"Kad si takav nadrkani kreten, onda ništa", okrene se ka prozoru, protestujući, što meni digne živac.
"Prvo me probudiš i uništiš mi svu volju za snom, a onda ti nećeš da pričaš sa mnom. Ti si takvo dete", saspem joj sve u lice, a ona se naljuti. Taj njen pogled izazove moj smeh.
"Postavljamo li ta pravila onda?", upitam je, jer će u suprotnom biti loše raspoložena čitav dan, a ja zaista ne želim da slušam njeno gunđanje.
"Prvo pravilo je da to što si me naterao da se preselim kod tebe ne znači da možeš da upravljaš mojim životom", kaže to ozbiljno, ali mi se to baš i ne svidi. Ona je luda, što znači da moram da se pobrinem da ne pravi gluposti.
"Samo pod jednim uslovom. Nema nezdrave hrane", do ovoga mi je mnogo stalo, jer hoću da mi dete bude zdravo.
"Ali to jeste kontrolisanje mog života", počne da se žali, a ja odlučim da smirim pobunu dok nije preraslo u rat.
"Pustiću te da radiš šta hoćeš, većinom, ali nema nezdrave hrane. Ili to ili ne uvažavam tvoje pravilo", odlučim se za ucenu, jer je to jedino što sigurno pali na njoj.
"Ti baš voliš ucene, zar ne?", činjenica da sam je iznervirao me nasmeje. Ide mi baš dobro, zar ne?
"Zovi to kako hoćeš, ali ja se samo brinem za dete."
"Blago meni", gledam u nju i divim se tolikom sarkazmu.
"Drugo pravilo je da nećeš raditi ništa što ja procenim kao rizično. I to automatski znači bez vožnje auta", dodam i drugo odmah za prvim, ali se ledenim pogledom pobrinem da se ne žali. I konačno nešto mirno prihvati.
"Pravilo broj tri - nema pitanja u vezi prošlosti", postavi to pravilo, s kojim se baš i ne slažem. Još uvek me izluđuje činjenica da ne znam odakle joj onaj ožiljak.
"Pravilo broj četiri - apsolutno ne želim da te vidim s momcima. Ako ja mogu da se odreknem drugih cura, očekujem to isto i od tebe", setim se da napomenem ovo. Kad sam s nekim, veran sam, a ako ću ja biti veran, mora i ona. Niko meni neće nabijati rogove.
Ona se ućuti, pa pomislim kako joj sigurno ne odgovara. Možda je ona mislila da će moći da se petlja s nekim drugim, ali neće moći. Zaglavila je sa mnom do kraja života.
"Imaš neku primedbu?", hladno je posmatram, a ona odmahne glavom.
"Meni u potpunosti odgovara. Hoću da znaš da ne podnosim pažnju i ne želim da se pompa diže oko nas. Tako da ako već moram da se udam za tebe, želim da to bude bez ljudi i bez bespotrebnog stresa", kaže to tako ozbiljno, dajući mi do znanja da joj je ovo jako bitno.
Verovatno je kao i sve devojke maštala o savršenoj svadbi, ali zaista ne želim da se bavim njenim željama.
"Slažem se s tim. Takođe, što se tiče drugih ljudi, ti i ja smo u sretnoj vezi i brak je iz ljubavi. Misliš da možeš da glumiš?", upitam je, a ona naposletku klimne glavom.
"Ako ti je to bitno, mogu. Meni je u potpunosti svejedno", gledam u nju i ne verujem da misli da ja to tražim zbog sebe, a uopšte ne kapira da je to zbog našeg deteta
"Nije bitno meni, već ne želim da mi za par godina zezaju dete zbog toga", objasnim joj, jer ne želim da misli da imam ikakva osećanja prema njoj.
"Nisam razmišljala o tome. Mozak mi je pokvaren trenutno", spusti pogled, a ja iskoristim datu priliku.
"Primetio sam to već."
"Stvarno si kreten, nema šta", ponovo prevrne očima i okrene se od mene, ostavljajući me samog sa svojim mislima.
"Takav sam kakav sam. Ne planiram da se menjam, tako da bolje da se što pre navikneš", namignem joj jer mi zaista nije jasno čemu svi ti pokušaji da me promene. Neću da se menjam. Hoću devojku, koja će me voleti zbog mene samog, takvog kakav sam.
A to je izgleda nemoguća misija.
•••
Otključam vrata svog stana, pa je propustim ispred sebe. Uzmem njene kofere, jer ona ne sme da se napreže i odnesem ih u sobu, a nju ostavim u hodniku. Primetim kako razgleda uokolo, pa je uz osmeh ponosno upitam da li joj se sviđa. Sam sam sređivao ovaj stan i iskreno sam zadovoljan postignutim.
"Zaista razumem da od fudbala nemaš vremena, a i muško si pa se to od tebe i ne očekuje, ali zar zaista nikad nisi čuo za čistačicu?", iskoristi prvu priliku da mi prebaci, a ja prevrnem očima zbog toga. Mislim da neću dugo moći da izdržim s njom.
"To sam ostavio tebi. Ionako nemaš nikakvih obaveza", iskoristim i ja svoju priliku, pa gledam kako se mršti.
"Pozivam se na drugo pravilo."
Ne možeš iskoristiti moje pravilo protiv mene.
"Ne procenjujem opasnost", bezobrazno se osmehnem, pa odlučim da joj pokažem stan. Ipak bi trebalo da zna gde se šta nalazi, kad će već živeti ovde. Povedem je ka spavaćoj sobi, gde bih je iskreno držao sve vreme u svom krevetu. Istina, ide mi na živce, ali je i dalje želim u svom krevetu, kao i onda. Nažalost, moraću da se kontrolišem jer je naš odnos i bez toga komplikovan.
"Ti si zaista ogroman navijač Krasnodara", njen glas me trgne iz razmišljanja, pa se namrštim.
"Ti nemaš pravo glasa. Imaš naslikan Zvezdin grb na zidu spavaće sobe", tri dana sam morao da buljim u Zvezdin grb. Mislio sam da sam se već navikao na fanatizam Zvezdaša, obzirom na Mihu, ali ona je očito poseban slučaj ludila.
"A u kom sam ja to momentu tačno rekla da mi smetaju boje?", iznenađeno je pogledam, pa mi pogled padne na njene kofere. Mora da se raspakuje, a da bi se raspakovala, ja treba da joj napravim mesta u ormaru. Ne verujem da ću zaista s nekim morati da delim stan.
"Oslobodiću ti pola plakara i neke od polica, da možeš da se rapakuješ", obavestim je, ali me zaustavi.
"Možeš i posle. Nažalost nigde ne idem", ponovi žalosnu istinu, a ja uzdahnem. Odlučim da ipak ništa ne kažem, jer ni ona nije želela da dođe ovde. Želela je da sama prođe kroz trudnoću i da sama odgaja moje dete. Jebote, da nije bilo Aleksa ne bih ni saznao da ću postati tata.
"Onda da ti pokažem ostalo?", pitam nakon što se vratim u stvarnost, a ona samo klimne glavom.
Nakon ostalih prostorija završimo u dnevnoj. Primetim kako oduševljeno posmatra ogromni televizor, koji ja iskreno retko kad i gledam, a onda se okrene ka mom kutku sa navijačkim rekvizitima. Da li sam ja jedina osoba koja drži svoj dres uramljen na zidu?
Priđe polako, pa na policu pored dresa spusti Zvezdin šal, na šta se ja namrštim.
"Ne uklapaju se boje sa zelenom i crnom", kažem pokušavši tako indirektno da joj dam do znanja da treba to da makne odatle.
"Kao što se ni ja ne uklapam s tobom. Ali to svejedno ne znači da će šal leteti odavde", da mi do znanja da ćemo bez obzira na to koliko smo različiti morati da sarađujemo.
