Posmatram je dok se šminka. Ceo moj radni sto je pretrpan njenim stvarima i ja sam polako iseljen iz sopstvene sobe. Ne znam samo za šta će joj toliko stvari.
"Idemo samo u šetnju. Ne moraš da se šminkaš", prokomentarišem, a ona prevrne očima.
"Želim sebi da budem lepa prilikom prvog izlaska iz stana ovog meseca", prebaci mi što nije izlazila, na šta ja sad prevrnem očima.
"Prekjuče smo išli do grada. I nema potrebe da se šminkaš, lepa si svakako", uprkos svemu što je nanela na lice, primetim rumenilo. I dalje je stidljiva.
"Evo završila sam", spusti četkicu na sto, pa se okrene ka meni.
Dete će nam zaista biti prelepo.
"Idemo?", pružim joj ruku, koju ona nesigurno prihvati. Mnogo je povučena otkako se vratila. Deluje kao da ni sama ne zna kako da se ponaša.
Očito da sam je mnogo povredio i iskreno mi je žao zbog toga.
"Ana", okrene se ka meni i upitno me pogleda.
"Opusti se. Ne ujedam.", kažem uz ohrabrujući osmeh, jer zaista želim da popravim naš odnos.
"Nije tačno. Poslednji put kad smo spavali, vrat mi je bio plav. Sedmicu dana je bilo potrebno da se boja povuče", prevrne očima, dok se ja smejem zbog toga.
"Nije da nisi uživala", namignem joj, pa ponovo posmatram kako se crveni.
Krenemo peške ka centru željni malo svežeg vazduha. Što bi ona rekla kad se žali Danici čuvam je kao pod staklenim zvonom.
"Nisi se čula s Danicom poslednjih dana", primetim, a ona slegne ramenima.
"U gužvi je. Radi nešto, za razliku od mene, koja samo sedim po ceo dan."
"Tvoje je samo da odmaraš."
Sve dok nosi moje prezime, neće prstom maći. Zar da moja supruga radi pored mene živog?
"Ti si svestan da ja ne planiram ceo život da živim na tvoj račun i samo lenčarim?", pogleda me ozbiljno, a ja odmahnem glavom.
"Rekoh ti već, samo da odmaraš. Ne moraš ništa da radiš, ja sam tu."
"Ali ja želim da radim. Nema smisla da ti se uz dete još i ja nakačim na bankovni račun", izgovori to dok luta pogledom po parku, na šta je pogledam kao da nije normalna.
"Svesna si kolika je moja plata?", ne samo da mogu da je izdržavam, već to ni ne osećam.
"Jesam, ali to ništa ne menja. Navikla sam da radim i želim da radim nakon što se porodim", nastavi po svom, a ja je posmatram sa neodobravanjem.
"I šta bi ti radila?", postavim logično pitanje, ali kao da sam je zbunio.
"Nije kao da sam radila išta sem fudbala", slegne ramenima, pa nastavi zamišljeno da gleda u daljinu.
"Nećeš ni raditi išta drugo. Moraćeš da se brineš o detetu", prosto kažem pokušavši da zatvorim ovu temu, a ona me namršteno pogleda.
"I čitav život ću da budem samo žena velikog Fjodora Smolova?", kaže to kao da je nešto najgore što joj se desilo, što me malo povredi, ali odlučim da joj to ne pokažem.
"Na hiljade bi ih bilo srećno da mogu to da budu", hladno izgovorim, a ona se namršti.
"Da se ponašaš kao prema meni, ne bi", tiho to izusti, više za sebe, pogleda spuštenog ka zemlji, ali ipak nedovoljno tiho, jer sam čuo.
Pošto ne znam ni sam šta bi trebalo da kažem na ovo, nastavim da je posmatram ćutke. Zar sam baš toliko loš?
"Hoću kući", iz čista mira kaže, što me iznenadi. Do malopre je kukala što nigde ne izlazimo, a sad kad smo izašli hoće kući.
"Ali nismo ni pola sata napolju", pobunim se, jer ne želim kući. Tamo se svađamo još više.
"I? Nemam više volje da šetam", jednostavno kaže, a ja je zbunjeno pogledam. Otkud sad odjednom to neraspoloženje?
"Kako god hoćeš", jednostavno kažem, ne želeći da nekom pogrešnom rečju započnem još jednu svađu. Fali mi moj mir.
Pustim je ispred sebe, dok ja zamišljeno hodam za njom. Mnogo toga mi još uvek nije jasno u vezi nje, ali mi je jasno da nije tako jaka i hladna kao što se pretvara da jeste.
Shvatim da bi trebalo da joj se izvinim, ali prosto ne mogu. Ponos mi ne da.
Nastavi da hoda, ni na trenutak ne obraćajući pažnju na mene. Trenutno se ponaša kao da uopšte ni ne postojim i to jako pogađa moj ego. Nisam navikao da budem nevidljiv.
"Ana", nastavim da je dozivam, sve dok se ne okrene ka meni.
"Šta je sad?", nestrpljivo upita, a ja se svakim njenim hladnim postupkom osećam sve gore.
"Ljuta si?", pogleda me na trenutak, pokušavajući da shvati koliko sam ozbiljan, pa kad shvati da sam je zaista to pitao, okrene glavu bez reči. Kao da su uopšte potrebne reči, kad postupci govore i više od reči.
"Šta sam sad uradio?", tiho upitam, pa ponovo zaradim njen pogled. Nastavi da me proučava par sekundi, pa čujem glasan uzdah.
"Nisam ljuta. Povređena sam", drugu rečenicu kaže tako tiho, da sam jedva uspeo da čujem. Dođe mi da sam sebi lupim šamar zbog ovoga, ali ipak ništa ne uradim. Počeli smo mnogo loše, ali želim da popravimo odnos.
Nažalost, ne znam kako.
•••
"Ne kapiram. U čemu je caka?", posmatra me sumnjičavo, a ja prevrnem očima zbog njenog nepoverenja.
"Nema nikakve cake. Prosto želim da izađemo. Šta je tu toliko čudno?", namršteno je upitam, jer ne vidim čemu toliko čuđenje. Želim da provedemo neko vreme kao što ga provode normalni parovi. Ali izgleda da je to nemoguće, jer mi očito nismo normalni.
"Ne postoji ama baš nikakav skriveni motiv?", ponovo upita sumnjičavo, što me već polako nervira.
"Ma ne znam ni što se uopšte trudim", odmahnem rukom i krenem da napustim sobu, svestan da je nemoguće popraviti naš odnos, ali me zaustavi njena ruka na mojoj.
"Nemoj da se mrštiš. Izvini što sam iznenađena, ali nije kao da smo do sad izlazili. Sasvim je logično da mi je čudno kad odjednom predložiš tako nešto", prosto kaže, na šta uzdahnem. U pravu je. Sam sam sebi kriv za ovo.
"Uredu. Da li bi želela da izađeš sa mnom?", ponovim pitanje, a ona me posmatra par sekundi, pre nego što potvrdi klimanjem glave.
"Volela bih da izađemo", kaže uz blagi osmeh, a ja se sasvim ukočim na to. Pobegnem iz sobe, pre nego što ponovo uradim nešto nepromišljeno.
Bože, samo da preživim sve ovo.
