"Ubićeš sam sebe, debilu!", Miha poviče, čim se nađe na terenu.
"Satima si tu. Ne shvatam šta pokušavaš da uradiš tim što se danima unazad naprežeš preko svih granica", počne da mi čita bukvicu, nakon što mi se približi.
"Da razbistrim glavu", kažem to prosto kao da je sasvim logična stvar.
"Opaliće te infarkt, jebote, od tolikog napora", znam da samo brine, a ja to ne želim, pa se umorno sručim na travu.
"Zar je infarkt najgore što može da mi se desi?", sasvim hladno upitam, dok su mi misli kilometrima daleko. Prvi put sam u situaciji da ne znam šta i kako dalje, i to je ono što me najviše izluđuje.
"Znam da ti je teško, ali nećeš popraviti situaciju svakodnevnim maltretiranjem sopstvenog tela", prećutim svaki sarkastični odgovor koji mi je pao na pamet, jer nema smisla da oteram i njega od sebe.
Nju sam već oterao.
"Nisi je zvao?", upita me oprezno, ne znajući šta da očekuje od mene.
"Nije ni ona mene", svestan sam da sad zvučim kao nadureni klinac, ali ne mogu protiv sebe.
"Jebeš ti meni sve, ako ste vas dvoje normalni. Šta čekaš više? Idi po nju. Pričaj s njom", nastavi sa svojim nastojanjem da mi pomogne.
"Kako posle svega što se desilo? Prosto ne mogu", kažem slomljeno, dok i samom sebi idem na živce.
"Razumem da te povredio njen odlazak, ali daj da više pređemo preko toga", samo se podsmehnem, jer iako misli da mu je sve jasno, zapravo ništa ne kapira.
"Ne razumeš, Miha. Ja sam nju povredio. A preko toga ne mogu da pređem", spustim glavu na kolena, dok i dalje sedim na travi, koja je mokra od svakodnevnih pljuskova, no to mi trenutno ni najmanje ne smeta. Zatvorim oči i udahnem duboko, ali ništa ne pomaže.
I dalje me boli što sam ispao toliki kreten prema njoj. Ničim to nije zaslužila.
Pogleda me iznenađeno kao da nije očekivao takav odgovor.
"Zaista ti je stalo ovaj put", kaže to tako tiho, pa zazvuči nekako više kao pitanje, nego konstatacija. Nemo klimnem glavom, ne osećajući potrebu da bilo šta kažem.
"Razlog više da odeš za Saratov što pre", pogledam ga sumnjičavo, jer ne smatram da je to baš najbolja ideja.
"Jebote, Feđa, zar stvarno misliš da je njoj svejedno? Pa devojke su sto puta osećajnije od nas, i ako si ti već pošašavio za njom, mogu misliti kakva je njoj zbrka u glavi. A i sigurno ne želi da večno ostane kod tvojih", nastavi sasvim ozbiljno, pa pomislim da je možda ipak upravu.
"Misliš da treba da idem?"
"Naravno da mislim. Čak će i Musajevu laknuti što te bar jedan dan ne vidi ovde. Dosadio si mu. A i bilo bi pametno da rešiš ovo, pre Londona", počne da me zeza, a ja se samo nasmejem, bez imalo ljutnje.
"Vidimo se onda sutra."
•••
"Dugo ti je i trebalo vala", tata prokomentariše, nakon što me ugleda pred vratima porodične kuće.
"Znam da sam kreten, ne moraš da me podsećaš na to. Tu je?", upitam nestrpljivo, jer zaista želim da je vidim. Nekako mi nedostaje.
"Nije. Irina i ona su otišle u kupovinu. Tek što su izašle", kaže i skloni se sa vrata, puštajući me da uđem.
"Je l' me zezaš?", razočarano upitam, a on odmahne glavom.
"Kad si mogao dve sedmice da je ne pozoveš, možeš da izdržiš još pola sata", s nekom dozom razočaranja u glasu izgovori, zbog čega uzdahnem.
