"Jebote, pobedili smo", kažem euforično, čim se nađemo u svlačionici nakon dobro odigrane utakmice.
"Zahvaljujući tvom golu", Uroš mi dobaci, a ja se nasmejem.
"Ne, zapravo je zahvaljujući Mihinoj savršenoj asistenciji. Ko god da je bio na mom mestu, ne bi mogao omašiti onakvu loptu."
Nastavimo da se zezamo, polako se presvlačeći, a onda mi na pamet padne Ana, koja me čeka u loži. Brzo navučem majicu na sebe, pa kažem momcima kako žurim i izađem iz svlačionice. Brzim koracima dođem do lože, pa je zateknem kako zamišljeno sedi i gleda u daljinu.
Lepo joj stoji moj dres.
"I? Kako ti se čini?", trzne se na zvuk mog glasa, pa se okrene ka meni.
"Stadion, atmosfera ili vaša igra?", s osmehom upita, a ja je pitam za sve troje.
"Stadion vam je vrhunski, moran da priznam. Atmosfera me nije oduševila, ali to ne čudi kad uzmeš u obzir da sam odrasla na Marakani. A što se tiče igre, bili ste odlični, ali to već znaš", zbrza, ali nekako pohvatam šta je rekla.
"A kako ti se ja činim?", iskreno me interesuje šta će reći. Na Svetskom je gledala kako igram, ali nikad mi nije rekla kako joj se čini.
"Zaista si bio odličan. Mada, i dalje bih mogla da te naučim po koju stvar", nasmešeno kaže, a ja ovaj put prihvatim šalu.
"Kao onaj savršeni dribling na Svetskom?", setim se tog treninga, kad je Dušan tražio od nje da nam pokaže dribling. Mora se priznati da je bio dobar.
"Ma daj, moraš da priznaš da nije bilo loše. A i Dušan prosto obožava da me hvali, čak i kad za to nema opravdano pokriće", ali imao je pokriće. Nastane tišina, pa primetim kako se zamislila.
"O čemu razmišljaš?"
"Ništa posebno. Idemo kući?", kaže to kroz osmeh, a ja se zaledim na trenutak. Kući? Nije ništa pogrešno rekla, a opet to toliko čudno zvuči. Samo ta jedna reč je dovoljna da me podseti da će ostati tu zauvek.
"Šta?", pita me zbunjeno, jer ništa nisam rekao, a ja odmahnem glavom.
"Ništa, samo... Upravo si rekla kući. Mislim da ti je to zapravo prvi put", ponovo gledam kako rumenilo obliva njeno lice, pa počnem da se smejem. Ta devojka se uvek crveni zbog nečega.
"Izvini, samo mi je malo čudno. Ali nisi ništa pogrešno rekla, jer to ti od sad i jeste kuća."
•••
"Šta se dešava sa tobom?", Uroš me ozbiljno pita, a ja ga upitno pogledam, jer ne kapiram na šta misli.
"Sedimo u klubu, cure su na sve strane, a ti sediš tu i kao da si odsutan. Gde si, ako nisi ovde?"
"Kući."
"Što kući?", sad mi deluje još zbunjenije, ali ne mogu mu reći celu istinu. Dogovorio sam se s Anom da ćemo što se drugih ljudi tiče, biti u srećnoj vezi.
"Ma nije ni bitno."
"Mora da je neka devojka, jer celo veče nisi pogledao nijednu", pogodi u srž stvari, a ja se nasmejem. Tražio sam od nje vernost, pa ću i sam morati da budem veran. Ne smem da joj stvaram stres zbog deteta.
"Čim se ti tako smešiš, jasno mi je da sam upravu. Ja ću biti kum", odmah se prijavi za tu ulogu, a ja se namrštim.
"Kakav kum?"
"Pa ako si se ti zaljubio, to će završiti brakom, jer se ti nikad ne zaljubljuješ. Ja hoću da budem kum."
Pođem da mu kažem da ne lupa gluposti, ali se setim da ću svakako morati da je oženim zbog deteta. Tako će i zvanično postati moja briga.
"Važi", smireno kažem, pa zaradim njegov šokirani pogled.
"Stvarno ćeš da je ženiš?"
"Da, ali ti ima da ćutiš o tome. Ne želim da iko još uvek zna za nas", pripretim mu prstom, a on kroz smeh obeća da nikom ništa neće reći.
"Šta se vas dvojica domunđavate?", Miha nam priđe i sedne između nas. Obožava da bude u centru pažnje.
"Nije tvoja stvar", prevrne očima i okrene se ka Urošu, koji mu nešto kaže na srpskom. Mrzim kad pričaju srpski, a ja sedim pored njih. Retko šta uspevam da razumem, a to me užasno frustrira.
Ana to radi kad se naduri. Kaže mi milion stvari na srpskom, a pošto ja ne razumem, može da mi kaže šta god poželi. Jedino što uvek razumem je kad počne da mi psuje sve po spisku. Nekad ne razumem ni šta je opsovala, ali znam da nešto jeste. Jeste da me to u tom momentu nervira, ali mi posle bude smešno.
"Ruski, moliću", prekinem njihov poodmakli razgovor, pa se ućute. I kako onda čovek da nema osećaj da su ga ogovarali?
"Šta pijemo?", Miha se nađe na nogama, spreman da ode po piće.
"Donesi nešto žestoko. Je l' slavimo mi tu pobedu ili ne?"
•••
Jedva dođem do lifta, pa stojim i čekam da se spusti do prizemlja. Uđem i naslonim se na zid lifta, dok on ide ka petom spratu. Nadam se da ne spava, jer sam ja zaboravio da ponesem ključ sa sobom.
Kakav sam genije.
Pozvonim i čekam da se vrata otvore. Prođe par minuta, ali onda čujem zvuk otključavanja vrata i konačno se otvore. Ugledam nju kako pospano stoji i gleda u mene. Znači, probudio sam je.
"Znači tako završi tvoje ne treba se previše radovati?", skloni se sa vrata da bih ja ušao, pa ja jedva stojeći na nogama uđem unutra.
"Najpametnije bi bilo da legneš, zar ne?", zamalo padnem, ali me njena ruka zadrži. Zašto sam sebi dopustio da me gleda u ovakvom stanju? Još više će me mrzeti.
"Uopšte mi se ne spava", nekako izgovorim i naslonim se na zid, otrgnuvši se tako iz njenog stiska.
"A šta bi ti da radiš, Feđa?", primetim da joj je već dosta mog ponašanja, pa pita direktno. Odmerim je polako, pa shvatim kako je i dalje želim kao onda u Rusiji. Ako pokušam sad, bar ćemo to ujutru pripisati alkoholu, ako me odbije.
"Imam par ideja", spustim svoje usne na njene. Nakon prvobitne zbunjenosti, uzvrati mi kao da je i ona mene željna. Polako je podignem, a ona obuhvati moj struk svojim nogama, kao ono veče u Svetlogorsku.
Noseći nju uđem u sobu, pa je polako spustim na krevet. Naša odeća ubrzo nestane, pa je pogledam upitno kao da čekam dozvolu. Ne želin da uradim nešto što će nam dodatno uništiti odnos.
Međutim, ona ponovo spoji naše usne predajući mi se sva.
