"Planiraš li da izađeš skoro? Žurim na trening", stojim pred vratima već pola sata, a ona ne izlazi. Iskreno sad se već brinem. Možda se pokajala zbog onog sinoć, ali to nije dovoljan razlog da naudi sebi, zar ne?
Pođem ponovo nešto da kažem, jer me je zaista strah, ali se vrata u tom momentu otvore. Krene da izađe, ali se brzinom svetlosti nađe pored wc šolje i onda mi postane jasno što je toliko dugo u kupatilu. Priđem joj i spustim svoju ruku na njeno čelo, a drugom joj sklonim kosu. Ne znam kako ovo da joj olakšam, a želeo bih.
"Šta se dešava?", zabrinuto je pitam, a ona prevrne očima.
"Trudna sam, eto šta se dešava", čim nije izgubila svoj sarkazam, znači da je dobro. Ipak, ne mogu otići na trening i ostaviti je u ovakvom stanju. Ona je moja odgovornost i moja briga.
Izvadim telefon iz džepa, dok drugom rukom i dalje pridržavam njenu glavu, pa pozovem trenera.
"Reci, Smolov", čujem raspoloženi trenerov glas, pa mi malo lakne.
"Treneru, jako mi je žao, ali imam porodičnih problema i nikako ne mogu doći danas."
"U redu, Smolov. Ali sutra da se pojaviš."
"Zaista vam hvala na razumevanju. Ugodan dan", prekinem poziv i sklonim telefon, pa se zabrinuto okrenem ka njoj.
"Je l' ti mogu ikako pomoći?", ako postoji išta što mogu uraditi da se oseća bolje, uradiću to. Ja sam glavni krivac za njeno stanje.
"Bolje mi je."
Pokuša da ustane, ali joj se zavrti pa je ja čvrsto uhvatim da ne padne.
"Definitivno ima da ne mrdaš danas", danas mi je ona jedina briga. Podignem je i ponesem ka našoj sobi.
"Nema potrebe, Feđa. Mogu da hodam", pokuša da se pobuni, ali je ja jednim pogledom ućutkam. Video sam malopre kako može da stoji na nogama. Spustim je na krevet.
"Lezi tu, a ja ću ti doneti čaj", povučem prekrivač preko nje, trudeći se da joj ništa ne fali. Odem do kuhinje i nađem neki čaj, koji je ostao tu otkad je Miha poslednji put proveo vikend kod mene. Čak je i kuvalo za vodu doneo ovde sa sobom, što ja nikad ne koristim, jer mrzim čajeve. Spremim to što brže znam, pa se vratim u sobu. Sednem pored nje i pružim joj šolju.
"Hvala", osmehne mi se, po prvi put od jutros. Ima lep osmeh.
Definitivno više volim kad se smeši, nego kad mi psuje sve po spisku.
"Ako treba još nešto, samo reci", ponudim joj svoju pomoć, jer zaista želim da se oseća bolje.
"Samo lezi tu kraj mene", iznenadi me pa par trenutaka samo ukočeno gledam u nju. Pošto se oseća loše, ipak je poslušam. Pustim nam neku komediju da bi joj popravila raspoloženje, pa se zadubim.
Malo po malo završi u mom zagrljaju, a onda se u momentu odvoji od mene. Odlučim da je pravi momenat da progovorimo i o onom sinoć.
"Znaš, ono sinoć... Hteo sam da se izvinim, jer sam bio pijan", iskreno se izvinim, a ona se ponovo zacrveni. Kako neko može toliko da se crveni?
"Ti si bio pijan, ali ja sam bila trezna. I umesto da te odbijem i oteram u krevet, kao što bi ti uradio da si bio na mom mestu, ja sam ti uzvratila i spavala s tobom. Isključivo moja krivica", pokuša da preuzme krivicu, a ja iz nekog razloga ne želim da se oseća krivom.
"Hormoni, razumem. Ništa strašno", pokušam da joj olakšam, a ona naposletku klimne glavom i usmeri svoj pogled na film.
Taman što se ponovo udubimo u film, čuje se glasno lupanje ulaznih vrata. Ne može biti niko drugi do Miha. A fino sam mu rekao da mi više ne upada u stan. Skoči na krevet između nas dvoje, pa primetim Anin zbunjeni pogled na sebi.
"Mihailo, zar ti nisam rekao da više ne možeš da mi upadaš u stan?", primetim kako ga Ana pažljivo posmatra.
"Prijatelji pre devojaka", ne obrati pažnju na nas dvoje, već sedne da gleda film, kao da je u svojoj kući. Previše sam ja njega razmazio. Ako ništa, bar mi to pokazuje da ću morati nešto da promenim u vaspitanju deteta, ako ne želim da ispadne kao Miha.
"Verenica pre prijatelja", odgovorim mu direktno, a on se iznenađeno okrene ka njoj.
"Ne vidim prsten", primeti tu malu naizgled nebitnu sitinicu. Moraću za to da se pobrinem, zar ne?
"Ana ne nosi nakit. Ali to svejedno ne znači da mi nije verenica", smislim u sekundi, nakon što proverim da slučajno nema neki nakit na sebi.
"Izvini, poznat si mi odnekud", ponovo se zagleda u njega, a to me pomalo nervira.
"Igrao je u Zvezdi, verovatno ti je odatle poznat", kratko joj dam objašnjenje, a ona mu se nasmeši kao da je brata rođenog videla, samo jer je igrao u Zvezdi.
Fanatik.
"Setila sam se. Mihailo Ristić. Bio si odličan", osvoji ga osmehom i činjenicom da zna ko je.
"Navijaš za Zvezdu?", oduševljeno pita, a ona klimne glavom. I on je fanatik. Taman su se našli.
"Konačno neko s kim ću moći da gledam utakmice", oboje se razvesele na tu činjenicu. Drago mi je ako se oseća bolje, ali mi je krivo što ja to nisam uspeo.
"Zašto misliš da ću da se složim s tim?", pogledam ih ozbiljno, a Miha počne da se smeje. Ne treba mi dvoje fanatika. Jedva izdržim samo s jednim.
"Ne brini, Feđa, neću ti ukrasti verenicu. Delujete mi baš zaljubljeno", e sad mi već užasno ide na živce.
"Miha, smiri doživljaj", pokušam da ga smirim, jer shvatam da je njoj neprijatno, ali on ne prestaje.
"Pa zar nisam upravu? Nikad mi nisi pričao o njoj, a verenica ti je. Mora da si stvarno zaljubljen, ako si tako brzo rešio da je ženiš", ovaj put mi prekipi. Kako ne može da razume da ne osećam ništa prema njoj?
"Bila je veza na jednu noć. Trudna je i zato sam odlučio da je oženim", izbrbljam u sekundi, da ne bi više mislio kako nešto postoji između nas dvoje, sem deteta.
"Jebi se, Smolov", gledam kako brzo izlazi iz stana, dok ja zbunjeno gledam za njom.
"Pa šta čekaš budalo, idi za njom", Miha povisi ton, pa me tako trgne iz razmišljanja. Uz uzdah ga poslušam i krenem za njom. Koji joj je sad đavo?
Strčim niz stepenice, jer će predugo potrajati dok dočekam lift. Ne poznaje grad, pa je jedino mesto gde je mogla da ode park. Lakne mi kad shvatim da je moja pretpostavka tačna.
"Ti nisi normalna. Ne možeš tek tako da izletiš iz stana", kažem ozbiljno, jer me zaista zabrinula.
"Pa i nisam normalna kad sam došla ovde s tobom", kaže hladno dok i dalje gleda u pod, ne obraćajući pažnju na mene.
"Da čujem, šta sam sad uradio?", pitam jer zaista ne kapiram. Sve je bilo u redu, a onda se odjednom naljutila.
"Rekao si Mihailu istinu."
"Pa šta sam tu pogrešio? To je istina", sad je tek ne razumem. Otkad je problem, ako nekome kažeš istinu?
"Jebi se. Rekao si da nećemo nikome reći istinu", ponovo opsuje, a ja i dalje ne shvatam čemu ovolika frka. Pa njeno društvo kompletno zna. U čemu je onda problem?
"Miha mi je najbolji prijatelj. Tvoja najbolja prijateljica zna", i ne samo ona.
"Ja tebe nisam predstavila kao sponzorušu pred njom", ljuto kaže, a ja pokušavam da razumem šta je mislila pod ovim. Kad sam ja rekao da je ona sponzoruša?
"Sponzorušu?"
"Da, sponzorušu", pošto to ponovi, ja se namrštim. Kako su žene komplikovana bića.
"Ti si totalno pukla. Šta si ti sebi utuvila u glavu, ja ne znam, ali majka mog deteta ne može da bude sponzoruša, niti bih ja to ikad rekao. Možda si pravila greške, ali te svakako ne smatram sponzorušom, luda ženska glavo."
Koje bi muško moglo majku svog deteta nazvati sponzorušom? Štaviše ona je želela sama da brine o detetu, bez moje pomoći.
Samo što joj ja to nikad ne bih dozvolio.
