"I? Jesi joj rekao šta si imao?", Miha postavi sasvim očekivano pitanje, na šta prevrnem očima.
"Nisam", već se pripremim da ću sad slušati kako drami.
Imam priliku da čujem zavidan broj srpskih psovki, upućenih na moj račun, među kojima prepoznam i puno onih koje Ana koristi kad je iznerviram. Da bi utisak bio jači, završi sa jednim običnim durak, čisto da pokaže da zna da psuje i na ruskom.
"Nemoj infarkt da te opali, molim te", kažem smireno, nakon što napokon završi sa svojim dugim monologom.
"Ubićeš me jednom, majke mi moje. Zašto joj nisi rekao? Mislio sam da si napokon rešio da prekineš ovaj cirkus", uzdahnem, jer ni sam ne znam što joj nisam rekao. Imao sam savršenu priliku, ali jezik prosto nije hteo da se odveže.
"Istina, rešio sam. No ne znam ni sam što to nisam uradio. Mogao sam to da uradim nakon poljupca, ali iz nekog razloga nisam mogao da progovorim", pokušam da objasnim i njemu, i sebi, zašto sam ćutao, kad nije trebalo, no ni sam ne mogu da skapiram razlog.
"Sve mi je jasno. Uprpio si se. Smolov kukavica", može do sutra da psuje, to mi ni najmanje ne smeta, ali ova vrsta zezanja mi nikako ne prija.
"Nisi duhovit, Mihailo", ne pamtim kad sam mu se poslednji put obratio punim imenom.
"Onda mi, molim te, daj drugo objašnjenje, pošto ga ja ne vidim."
"Ne znam, uredu? Nije mi jasno zašto je odjednom sve drugačije i toliko teže", pukne mi film, pa malo povisim ton, iako znam da je Ana u susednoj sobi i da je lako mogu probuditi.
"Ja ću ti reći zašto. Zato što si svestan da je ovo za ceo život. Tvoj ludi mozak se toga očito plaši, tako da od njega nećeš imati previše pomoći. Slušaj srce", prevrnem očima zbog patetike, ali ništa ne kažem. Ne želim da se svađam s njim.
"Kad se vraćate u Krasnodar?", sam promeni temu, očito shvativši da ne želim ponovo da pričam o istom.
"Prekosutra. Mogu ti reći, sviđa mi se ovde. Jasno mi je zašto je toliko zaljubljena u ovaj grad", sasvim iskreno kažem, pa čujem smeh s druge strane veze.
"Je l' te vodila na stadion?", zabavljeno upita, a ja kroz smeh odgovorim da nije.
"Ne znam šta je planirala za danas, tako da se nikad ne zna. Možda i obiđem vaš voljeni stadion", ugledam je na vratima dnevne sobe, pa požurim da okončam razgovor s Mihom.
"Nisam te valjda ja probudio?", upitam pažljivo, a ona pospano odmahne glavom.
"Telefon", iako je tek ustala iz kreveta, jedva dočeka da se baci na kauč i iskoristi mene kao jastuk.
"Svađao si se s Mihom, zar ne?", iako izgleda kao da je opet zaspala, nastavi da priča sa mnom.
"Izvini, ako smo te probudili. Znaš kako to kod nas ide. Malo se pokačimo, ali to nije svađanje. Jednostavno tako funkcionišemo", kao što tako funkcionišem i s njom.
"Niste vi. Nemanja je", primetim kako je prevrnula očima, što me nasmeje.
"Što je zvao?", upitam, dok rukom prolazim kroz njenu kosu.
"Putuje za Francusku danas, pa je hteo da se vidimo još jednom pre nego što ode. Bilo mi je žao što sam ga prvo oterala u tri lepe, jer me probudio, tako da moram da budem za deset minuta pred Marakanom, da se iskupim", plačem od smeha, jer mi je poznato koliko voli da spava ujutru.
"Planiraš da ideš u pidžami?", upitam kroz smeh, a ona klimne glavom.
"Što da ne? To je još i jedino u šta stanem bez problema."
"Meni si još lepša ovako", osmehnem joj se, a ona ponovo pocrveni, pa iskoristi Nemanju da pobegne u sobu. Uvek ista priča. Pobegne čim joj udelim bilo kakav kompliment, naravno uz one prepoznatljive crvene obraze.
"Šta misliš? Neće mi biti hladno?", upita me za mišljenje, nakon što se pojavi ispred mene u farmerkama i džemperu, s obaveznom jaknom u ruci.
"Neće. Samo nemoj previše da hodate. Nema potrebe da se naprežeš", podsetim je da ne treba da preteruje, a ona me pogleda zbunjeno.
"Ti ne ideš?"
"A ti bi htela da idem?", upitam uz osmeh, pa se ponovo zacrveni.
"Nikad me nigde ne puštaš samu", i odjednom mi više nije tako smešno.
"Baš tako. Vreme je da se stvari malo promene. Verujem da nećeš napraviti nikakvu glupost, a ne sumnjam ni da će Nemanja dobro brinuti za vas dvoje", ukažem joj svoje poverenje, jer me nikad do sad nije izneverila.
"Doći ćeš po mene na aerodrom?", nasmejem se njenom molećivom tonu, pa klimnem glavom.
"Samo mi pošalji poruku ranije, da ne čekaš sama tamo", klimne glavom uz osmeh, pa me poljubi u obraz, pre nego što izađe iz stana.
"Vidimo se", dobaci sa stepenica, pa mi se polako izgubi iz vida.
Umreću ili od dosade, ili od brige. Ali jedno je sigurno. U svakom slučaju će biti zbog nje.
Taman što se ponovo smestim na kauč, začujem zvono. Šta li je sad zaboravila?
Otvorim vrata, pa se zbunim kad ugledam Aleksa i Dušana, s dvoje starijih ljudi. Nekako mi deluju poznato, iako sam sto posto siguran da ih nikad pre nisam video.
"Je l' Ana tu?", Aleks me upita uz osmeh, a ja zbunjeno odmahnem glavom i dalje posmatrajući ljude pred sobom.
"Pa gde je?", sad mene Dušan pogleda zbunjeno, pa se napokon uključim.
"Otišla da se vidi s Nemanjom, pre nego što ode za Francusku", sklonim se s vrata i pustim ih da uđu, da ni slučajno posle ne bih slušao pridike jer ih nisam pustio. Znam da bi joj se Dušan sigurno žalio.
Zaustavim Aleksa da bih ga nasamo pitao ono što me interesuje.
"Ko su ovi ljudi?", upitam tiho, jer nisam siguran da li mogu da me razumeju ili ne.
"To su ti tast i tašta. Došli iz Novog Sada da vide Anu", kaže uz osmeh, a ja se odmah namrštim.
"Da li ste vas dvojica uopšte normalni? Ako biste vi već da vas ona ubije kad se vrati, meni se još uvek živi", očito privučem i Dušanovu pažnju jer mi i on priđe.
"U čemu je problem?"
"Problem je u tome što ste vi sišli s uma. Koji đavo rade ovde, kad za nju više ne postoje?", sad već ludim, jer ne želim da sjebem odnos s njom, zbog njih dvojice. Ne kad je sve napokon krenulo kako treba.
"Kako misliš ne postoje?", Aleksov zbunjeni pogled, mi da do znanja da im ništa nije rekla.
"Nije moje da vam pričam. Samo hoću da lete odavde pre nego što se ona vrati kući."
"Kako misliš da lete? Ne mogu ih tek tako oterati", Dušan se pobuni, jer je očito jako dobar s njima. I ne čudi ako uzmemo u obzir da su Ana i on odrasli zajedno.
"Oteraće ona nas svu trojicu u tri lepe, ako ih zatekne ovde", povisim ton, pa me sad njeni roditelji gledaju kao da nisam normalan. Šta me briga šta će takvi monstrumi da misle o meni.
Zbunjeno se obrate Dušanu, jer očito nisu razumeli ono što sam pričao. On pogleda u mene, jer ni sam ne zna šta da im kaže.
"Prevedi im da se vrate tamo odakle su i došli, jer mojoj supruzi neće ni prići. Ne nakon svega kroz šta je prošla zbog njih", besno kažem, ne obraćajući pažnju na to što me obojica gledaju kao da sam lud.
Neću dozvoliti da propati ni sekunda više ni zbog njih, ni zbog bilo koga drugog.
