Hodamo između rafova u supermarketu, gde nas toliko ljudi posmatra. Međutim, niko se ne usuđuje da priđe, jer su verovatno svesni da mi nije do fotkanja, sad kad sam s njom ovde.
Guram kolica za njom, dok ubacuje sve što nam je potrebno. Kao dete nisam voleo da idem u prodavnicu. Ali kad sam počeo da živim sam, to je postalo obavezno.
"Hteo sam da te pitam nešto", kažem oprezno, pa sačekam da mi da znak da počnem.
"Za Novu godinu, kad smo bili u Beogradu i kad si došla gore u sobu da pričaš sa mnom. Sećaš se?", sačekam da klimne glavom pa da pitam ono što me već dugo interesuje.
"Kad si rekla da se plašiš moje reakcije. Je l' se to odnosilo na činjenicu da me voliš?", ponovo se zacrveni pa skloni pogled na raf ispred sebe, kao tražeći nešto.
"Ana", nežno kažem, trudeći se da privučem njenu pažnju.
"Da", kratko mi odgovori, pa se ponovo okrene kao da je strah moje reakcije. Nije mi jasno što bi je bilo strah, kad sam joj već rekao da je volim, ali mislim da ni ona sama sebe ne razume baš najbolje.
"Pa onda sam ti dobro odgovorio. Nisi imala čega da se plašiš", pomno je posmatram, pa čujem kako je uzdahnula.
"Nije baš bilo lako shvatiti šta osećaš. U momentu si bio divan, i taman bih se ponadala, a ti bi me onda odgurnuo od sebe. Kao ono veče u parku. Bila sam užasno povređena zbog toga", podseti me na to veče.
Povukao sam se jer me bilo strah. Nisam mogao nikom da verujem nakon svega s Viktorijom. A sutradan je otišla od mene i tek tad sam shvatio da mi se uvukla pod kožu. Bilo je pravo mučenje živeti bez nje.
"Nikad te više neću odgurnuti od sebe. Obećavam ti to", zagrlim je čvrsto, a ona mi nespretno uzvrati zagrljaj, jer zna da nas ljudi posmatraju. Imaju šta i da vide.
"Ti i to malo čudo ste moja sreća", ponesen emocijama spustim svoje usne na njen stomak, ne obazirući se na publiku. Što se mene tiče, sem nas dvoje niko više ovde ne postoji.
"Znaš, nešto sam razmišljao", primetim da me zbunjeno pogleda, jer sam se ovoliko raspričao. Šta da radim, kad sam srećan?
"Kad se Aleksej rodi, mogli bismo da pređemo i na drugo dete. Voleo bih da dobijemo i ćerku", predložim joj, jer ne želim da stanemo samo na jednom detetu. Želim da imam ogromnu porodicu s njom. Ko može da me krivi što mi se sviđa pomisao večnosti sa ovim anđelom?
U početku me posmatra šokirano, što je sasvim normalno, jer sam izneo želju tako odjednom. Iz neba, pa u rebra, što bi se reklo. A onda gledam kako se rastužila i više mi ništa nije jasno.
"Jesam nešto pogrešno rekao?", uplašeno je pogledam, jer ne želim ičim da je povredim, a ona tužno odmahne glavom. Deluje kao da će svakog časa zaplakati.
"Nisi, Feđa, samo tu postoji jedan veliki problem. I sam znaš da se i ovo desilo nekim čudom. I tad su mi rekli da drugu šansu neću dobiti, da je nemoguće", po prvi put postanem svestan težine situacije. I osećam se loše što sam je podsetio na sav pakao kroz koji je prošla.
Moje ruke završe na njenom struku, pa je približim sebi, spustivši svoje usne na njeno čelo.
"Kad smo nas dvoje u pitanju, sve je moguće", kažem utešno i samog sebe ubeđujući u to.
Obećavam i sebi i njoj, da ćemo biti srećni, bez obzira na sve.
•••
"Kako je prošla kupovina?", Miha nas dočeka ovim pitanjem, nakon što nam otvori vrata. Ana me samo smrknuto pogleda, pa mu se izjada na srpskom, zaboravivši da reč debil ima isto značenje i u ruskom.
No ne mogu da se ljutim na nju, jer znam koliko obožava čips, koji sam joj zabranio. Kad se porodi, moći će da jede šta god poželi, a do tad će morati da se strpi još malo.
"Ana, idi gore i odnesi ovo Danici", pružim joj neka pisma za Danicu, koja su Boga pitaj kako završila u našem sandučetu. Čim ona ode gore, povučem Mihu u podrum da bih na miru razgovarao s njim.
"Slavimo nešto?", uz osmeh provali, pošto se nađemo u tatinom skladištu vina.
"Ako misliš da treba da slavimo povratak Vike, onda da", proverim vrata jer ne bih voleo da Ana upadne dok raspravljam s njim pojavu moje bivše žene.
"Šta je tražila?", video sam joj auto i nekako nijednog momenta nisam posumnjao da nije njen. Imao sam predosećaj da će ta zmija jednom da mi se vrati u život, ali bih isto tako voleo da je izbacim iz njega, pre nego što prospe svoj otrov.
"Ne znam, elegantno sam je odjebao", ponosno se nasmeši, jer je reagovao kako treba. Bio je uz mene nakon razvoda, tako da vrlo dobro zna koliko je mrzim. Ta slika dobrog odnosa koju ona pokušava da prikaže je čista izmišljotina.
"Ništa nije rekla?", upitam zbunjeno, jer mi ne liči na nju da samo bane bez ijedne jedine reči. Mada i onda nam je banula na vrata samo da bi me isprovocirala.
"Da sam prešao na Aninu stranu, bla bla", prevrne očima, a ja samo klimnem glavom. Zapravo istina je malo drugačija. Kao što se meni nikad nije sviđala Iva, tako se ni njemu Viktorija nikad nije svidela.
No ja sam već bio u braku s njom, kad smo se Miha i ja upoznali, pa mi to nikad nije rekao. Iz tog razloga sam ja njemu u startu otvoreno rekao da mi se Iva ne sviđa. Da ga poštedim dodatnih muka. I iako mi ga je bilo žao, niko nije bio srećniji od mene kad ga je ostavila. Miha zaslužuje mnogo bolje od nje.
"Dobro je. Idi sad ti, pa ću i ja doći", otključam vrata i pustim ga da ode svojim poslom.
Zbog čega god zmija da se vratila, neću joj dopustiti da se petlja u naš život. Ne sad nakon što je napokon sve kako i treba da bude.
