Uđem u svlačionicu, nakon napornog treninga, pa se samo strovalim na svoj deo klupe. Naslonim se leđima na zid i zatvorim oči, dok pokušavam da dođem sebi. Nisam baš u najboljoj formi.
"Jebote, Smolov, javi se više! Taj telefon zvoni celo jutro", neko od saigrača mi dobaci, pa tek u tom momentu shvatim da mi telefon uopšte i zvoni. Zar sam toliko umoran?
Ugledam Aleksovo ime na ekranu, pa se iskreno zbunim. Prošlo je skoro mesec dana od kako sam se vratio sa svetskog i nijednom se još nismo čuli. Radoznalo prihvatim poziv, pa prislonim telefon na uvo.
"Konačno. Već sam hteo da odustanem", bude prvo što čujem sa druge strane telefonske veze.
"Izvini, bio sam na treningu. Otkud to da me se ti setiš?", pitam direktno, ne bih li izbegao suvišnu priču.
"Moram nešto važno da ti kažem. Molim te, sedi, da mi se ne bi negde strovalio kad čuješ", počne da drami, a ja na to prevrnem očima.
"Aleks, ne odugovlači."
"Sećaš se Ane?", upita, a ja pokušavam da je se setim. Nakon par trenutaka mi i uspe.
"Plavuša sa kojom sam spavao tokom Svetskog?", upitam ne bih li bio siguran, da mislimo na istu osobu.
"Više bih voleo da si je oslovio kao moju prijateljicu, ali da, to je ona."
"Šta s njom?", zbunjeno pitam, jer ne vidim što me sad zove zbog nje.
"Trudna je" , stanem kao ukopan, ali ipak uspem progovoriti.
"Sa mnom?"
"Ne bih te zvao da nije tvoje."
Stojim i gledam u jednu tačku, dok pokušavam da svarim ovu informaciju.
"I znam šta sad misliš, ali odmah ću da te demantujem. Ne pokušava da te uhvati preko deteta. Štaviše, ne zna ni da ti ovo govorim", prekine neprijatnu tišinu, a ja i dalje ćutim.
"Misliš, ne bi mi rekla?"
"Nije želela, jer je strah tvoje reakcije. Mi ostali smo je nagovarali, ali pošto sam shvatio da ti još uvek nije rekla, odlučio sam da ću ti ja saopštiti. Moje je bilo da ti kažem, a ti sad kako hoćeš."
Kao da tu može kako ja hoću. Ne bih dopustio da moje dete odrasta bez oca, a obzirom na moje roditelje, priznati dete znači i oženiti onu ludu Srpkinju.
"Gde je ona trenutno?", pitam ga ne bih li video šta i kako dalje.
"U Beogradu. Otići ćeš da popričaš s njom?"
Promrmljam potvrdan odgovor, ne govoreći mu da će biti mnogo više od običnog razgovora.
"Poslaću ti ja onda adresu. Gle Feđa, ja znam kakav je tvoj stav prema devojkama, a iskreno znam i kakav je njen stav prema momcima, ali sam ti morao reći. Zaslužuješ bar da znaš", počne da se pravda, a ja mu kažem da je sve u redu.
"Moram sad da idem, ali ti pošalji adresu. Otići ću da razgovaram s njom."
Pozdravimo se, pa prekinem poziv. Istuširam se i presvučem, nakon čega odlučim da potražim trenera. Ovu situaciju moram što pre rešiti.
Nađem ga na terenu, pa ga pozovem da se odvoji od grupe.
"Reci, Smolov?"
"Iskrslo mi je nešto jako hitno van Rusije. Mogu li dobiti sedmicu dana slobodno da to rešim?", pogledam ga molećivo, jer je po prvi put zaista hitno.
"Samo sedmicu dana. Ni dana više", ozbiljno izgovori, a ja se zahvalim i krenem ka izlazu sa stadiona. Nikad brže ne dođem kući, pa sednem da napravim plan.
