"Baš moramo kući sutra?", upita tužno, na šta klimnem glavom.
"Počinje mi sezona", dam joj do znanja da nije do mene, a ona s razumevanjem klimne glavom. Znam da joj nije drago, ali ovaj put ne mogu ništa po tom pitanju.
"Šta si imala u planu za danas?", upitam je uz osmeh, a ona slegne ramenima.
"Nemam volje ni za šta", namesti se na kauču, ostavljajući jako malo prostora za mene. Podignem njene noge, namestim se i ja pored nje, pa ih spustim u svoje krilo. Tako ona može da nastavi da leži, a i ja mogu da odmorim.
"Hoćeš onda da gledamo neku seriju?", predložim, a ona nevoljno odmahne glavom.
"Odgledala sam sve i jednu koja postoji na ovom svetu, dok sam bila u Saratovu", prebaci mi zbog toga, ali ja ništa ne kažem.
"Neki film?", nastavim sa predlozima, no ona ponovo odmahne glavom.
"Možemo li samo da ležimo u tišini ceo dan?", okrene se ka meni i pogleda me upitno.
"Kako god hoćeš", slegnem ramenima, poštujući njenu želju. No očito da je nemoguće da se njena želja ispuni, jer ne prođe ni pet minuta, a već čujemo zvono na vratima.
"Ja ću", ustanem i krenem da otvorim.
"Ništa od tvog odmora. Cela ekipa ti je tu", dobacim joj, nakon što pred vratima ugledam momke i Danicu s njima. Samo im Nemanja fali.
Svi odu u dnevnu, samo Dušan i Aleks ostanu sa mnom u hodniku. Jasno mi je da moramo da razgovaramo nakon onog juče.
"Jesi joj rekao?", koliko li sam samo puta čuo ovo pitanje poslednjih mesec dana.
"Nisam, a nećete ni vas dvojica. Bolje je da ne zna", kažem ozbiljno, čisto da bih im stavio do znanja da sa ovim nema zezancije.
"Ako želiš da ćutim, onda moraš da mi objasniš šta se desilo", Dušan mi se isto tako ozbiljno obrati, zbog čega uzdahnem.
"Odrekli su je se nakon one nesreće, jer joj je rečeno da nema šanse da postane majka. Odrekli su je se i od tog momenta ne postoje više za nju", potrudim se da objašnjenje bude što kraće, pa dobijem priliku da gledam šok i gađenje na njihovim licima.
"Da sam znao-", Dušan zausti, ali ga ja prekinem.
"Sve je okej. Niste mogli da znate, kad nije htela da vam kaže."
"Kako su mogli, jebote?", Aleks mi deluje ponajviše povređen ovim, pa u momentu pomislim koliko je srećna što ima momke. Svi je paze kao mlađu sestru.
"I još da se pojave nakon svega toga ovde. Koji su to licemeri", i Dušan se iznervira, a ja samo ćutim i ne govorim ništa.
"Šta se vas trojica tu domunđavate? Aleks, pazi da se ne pobiju", Ana se pojavi u hodniku, pa prekinemo priču.
"Zapravo, sad smo okej. Zar ne, Feđa?", Dušan me uz osmeh pogleda, na šta klimnem glavom.
"Otkad?", sumnjičavo nas posmatra, kao da nam ne veruje, što me iskreno nasmeje.
"Od Nove godine", odgovorim, pa gledam kako razmišlja.
"Sad je meni jasno otkud sneg, iako su rekli da je nemoguće", izvali mrtva ozbiljna, a mi, sva trojica prasnemo u smeh.
Znači faktički, ja sam napravio sneg, baš kao što mi je Miha rekao.
"Al' sad ozbiljno, šta radite ovde?", njen ozbiljni ton natera i nas trojicu da se uozbiljimo, jer je došao trenutak kad treba da se laže. Nemamo vremena da usklađujemo priče, tako da, nek nam je Bog u pomoći.
"Razgovaramo", Dušan počne, i to jako glupo, ako mene pitate.
"To mi je jasno, al' me interesuje o čemu", prekrsti ruke preko grudi, kao da gubi strpljenje. I zašto sad koji đavo gleda baš mene? Nisam ništa zgrešio.
"Feđa ti sprema jedno iznenađenje, pa mu malo pomažemo", Aleks provali, a pogled koji zaradim od nje je poražavajuć. Kao da bi u sve pre poverovala, nego u to da sam ja odlučio da uradim nešto lepo za nju."
"Feđa, možeš li da dođeš u spavaću na par minuta? Hoću da razgovaram s tobom", klimnem glavom, pošto sam svestan da iz ovog nema izlaza. Njih dvojica nestanu u dnevnoj sobi, a ja krenem za njom.
"Šta se dešava?", upita nakon što se nađemo unutar dobro poznata četiri zida.
"Ništa", uz osmeh odgovorim, pokušavši da izbegnem daljnje ispitivanje po tom pitanju.
"Nisam mala, znam kad me neko mulja. Mogu li da dobijem malo istine od tebe, za promenu?", uzdahnem, pa joj kažem da sedne na krevet, pre nego što počnem.
"Nije mi drago što ovo moram baš ja da ti kažem, ali upravu si, nema smisla da te lažem. Nakon što si ti juče otišla s Nemanjom, na vratima su se pojavili Aleks i Dušan, s tvojim roditeljima", posmatram je iščekujući bilo kakvu reakciju, ali ona izostane.
"U prvom momentu nisam skapirao ko su, ali nakon što mi je Aleks rekao, rekao sam im da ovde nemaju šta da traže. Mislio sam da ne bi volela da ih vidiš", ni sam ne znam kako će da reaguje na ovo, pa samo ćutim i čekam bilo šta.
"Hvala ti", blago mi se osmehne, davši mi do znanja da sam uradio baš ono što je trebalo.
"Nije baš dobro da držiš to u sebi. Ako hoćeš, ostaviću te samu", ponudim joj samoću, jer znam da meni obično ona pomaže kad sam loše.
"Nema potrebe. Ne želim da plačem. Isplakala sam ceo okean tad i nikad više neću zaplakati zbog njih. Pomirila sam se s tim da nemam roditelje i to me više ne dotiče", posmatram je i ne znam šta da joj odgovorim na ovo. Nije fer što je morala da proživi takvo nešto.
"Mogu li išta da uradim za tebe?", stavim joj se na raspolaganje, a ona klimne glavom.
"Vodi me kući", moleći izgovori, na šta se zbunim.
"Kući?"
"Da, kući. U Krasnodar."
