Mafijaški spoj II: Povratak otpisanih.

5

Sjedila sam sa Suarezom na otvorenom zadnjem dijelu vatrogasnog automobila. Ispijali smo hladnu vodu iz plastičnih čašica i posmatrali tržni u kojem je vatra već bila ugašena.
Bio je mrak i prohladno veče te smo dobili tople dekice koje su bile prebačene preko naših ramena. Posmatrala sam drugi vatrogasni automobil gdje su sjedili Tenor i njegova djevojka.

Gledao ju je pažljivo dok je pičala, upijajući svaku njenu riječ.

- Slatki su. Zavidim mu.- rekao je Suarez. Nasmijala sam se i uzela gutljaj vode.
- Jesi bila ikada zaljubljena s tim da nisi u svojoj zemlji?- upitao je odjednom. Zagrcnula sam se vodom koju sam iz nepoznatog razloga držala u ustima.

Ćutala sam jer nisam znala kakav bi mu odgovor dala.
- Bila sam ali ne volim pričati o tome.- rekla sam tiho i spustila pogled na čađave čizme. Osjetila sam njegov pogled na sebi.
- Šta se desilo?- upitao je.
- Primoran rastanak.-
Klimnuo je glavom shvativši da dalje ne vrijedi ispitivati. Znali su da nisam dobro pamtila život u Koreji tako da ga nisu spominjali. Španci nisu bili toliko radoznali.

Maritina ruka me je trgnula.

Pomjerila sam se te je sjela do mene.
- Nema žrtava tako da je ovo bilo prilično uspješno veče.- rekla je.
- Povrijedjenih?- upitala sam.
- 10-ak, bez ozbiljnih opekotina.- dodala je.
- Sjajno. Huampa će biti ponosan.- rekao je Suarez. Gonzales nam se pridružio.
- Javite Huampi da sam otišao odvesti djevojku kući, vratiću se.- rekao je Tenor.
- Važi.- rekli su Suarez i Gonzales u isto vrijeme.
- Mogla bi i ja kući.- zijevnula sam. Spavalo mi se i to jako.
Onda sam shvatila da sam ostala bez prevoza s tim da je Tenor otišao sa djevojkom
- Hoće li neko da volontira da me vozi kući?- pitala sam na šta su se nasmijali.
- Ja ću, usput si mi.- rekla je Marita.

***

Taman što sam legla na krevet i zatvorila oči, telefon iz dnevnog boravka je zazvonio.
- Koji vam je svima danas?- iznervirano sam ustala iz kreveta, ušla u dnevni boravak i uzela telefon.

Korejski broj, nepoznat.

- Halo?- javila sam se. Sjela sam na fotelju i skupila noge.

- Pomislio sam sa se nećeš javiti. Hečan je.- mogla sam osjetiti toplotu njegovog osmijeha čak i kilometrima daleko.

Uzdahnula sam sa olakšanjem.

- Hečan, hej...šta ima?- nasmijala sam se.
- Ko bi rekao da je prošlo 5 godina a sve je ostalo po starom. Čujem ti u glasu da si iznenadjena. Kako ti je tamo?- upitao je.
- Sjajno je, danas smo imali baš naporan dan. Već kasno kod nas. Kakva su dešavanja u Koreji, osim Jakuza?- pitala sam. Uzdahnuo je.

- Ne najbolja ali neću te daviti time. Zvao sam te iz drugog razloga.- naježila sam se.

Nešto se desilo?

- Kaži.-
- Proučio sam detaljno Nikolajeve knjige, sve knjige. Saznao sam nešto vezano za tvog oca.- rekao je ozbiljnim tonom.

Ustala sam i prišla prozoru.

- Slušam.-
- Ne mogu ovako preko telefona. Kada bi mogla doći bilo bi sjajno.- rekao je. Bilo je ozbiljno nešto.
- Hečan...znaš da bježim od Koreje, a i imam mnogo posla ovdje.- rekla sam.
- Znam ali ovo je veliko. Dodji na par dana i nećeš se pokajati, organizovaću ekipu da te odvede u hotel i da paze na tebe.- rekao je.

Uzdahnula sam.

- Moram prvo da riješim ovo sa Jakuzama. Doći ću čim uhvatim priliku, okej?- ćutao je.

- Važi, čujemo se.- rekao je i prekinuo poziv.

Šta li je toliko ozbiljno da je morao da zove ovako kasno?