Mafijaški spoj II: Povratak otpisanih.

39

Evelin

Zastali smo na semaforu na ulazu u Seoul. Skinula sam jaknu sa sebe i bacila je na njega.

"Imam posla, ne prati me.", rekla sam i dala gas čim me je zelena lampica obasjala. U retrovizoru sam vidjela da je skrenuo desno te sam nastavila pravo svojim putem.
Ubrzo sam stigla do Koškinove vile. Parkirala sam se u njegovo dvorište i Taehjung me je dočekao ispred.

"Magično stojiš na obe noge ha?", upitao je kada sam krenula prema njemu.
"Rojs ima magične ruke.", rekla sam te smo ušli u vilu. "Da li je Namjun tu?", upitala sam.
"Bio je prije 5 minuta ako se nije izgubio u ovo viletini.",rekao je dok sam se penjala uz stepenice. Ušla sam u kancelariju kod Koškina gdje je razgovarao sa Namjunom.
"Jesi dobio nazad ostalo oružje i spisak?", upitala sam kada su završili razgovor.
"Jesam i moram ti reći da si izabrala najbolje od ponudjenog. Nabavio sam oružje i poslao momke da dostave do tvoje vile. Piće?"
"Do kraja", uzela sam čašu i stavila je ispred njega. Namjun me je gledao šokirano dok je Koškin napunio čašu do kraja.

Uzela sam par gutljaja i spustila je nazad na sto.

"Jimin zna nešto, 100% sam sigurna.", rekla sam na šta me je Namjun pogledao upitno.
"Ostaviću vas malo same.", rekao je Koškin te izašao napolje. Namjun je sjeo na njegovu stolicu preko puta mene i posmatrao me.
"Ima ožiljak od igle na ruci i sa 7 godina je završio u sirotištu.", rekla sam u jednom dahu. Uzela sam još jedan gutljaj i čaša se nekako ispraznila.
"Polako sa tim.", pokazao je prstom na viski.
"Jimin je nekako u svemu tome samo se ne sjeća. Ne. Sjeća se, samo pokušava potisnuti to. Neko mu je nešto rekao".

Nerviralo me je to što mi ništa nije htio reći i što ništa nisam znala.
Namjun je ustao sa stolice i polako mi prišao.

Čučnuo je ispred mene i uhvatio me za ruke.

"Smiri se, razgovaraću sa njim. Znam kako doprijeti do Jimina. Ti se uputi sa Jungkukom kući a ja ću uzeti motor. Važi?", upitao me je tako smireno da sam odmah klimnula glavom. Koškin je u tom momentu ušao u kancelariju a Namjun je ustao. "Hvala ti na razgovoru, vidimo se sutra.", rekao je Koškinu te izašao.
"Treba mi još jedno.", rekla sam Koškinu i pružila mu čašu. Namjun je zastao na vratima i uputio mi oštar pogled. "Evelin.", rekao je zapovijedno.
"Ne brini, neću joi nasuti mnogo.", rekao je Koškin na šta je Namjun u povjerenju klimnuo glavom i napustio prostoriju.

Nasuo mi je ali ovaj put do pola.

Iskapila sam i izašla ispred kancelarije. "Taehjung zovi Jungkuka!", viknula sam dok sam silazila niz stepenice. Motoa me je malo smlavila.

Jungkuk se pojavio ispred mene.

"Vozi me nazad u vilu.", rekla sam na šta me je odmah uhvatio za ruku i izveo napolje.

Namjun

Stajao sam ispod kućice u kojoj se Jimin godinama skrivao. Znao sam za to i sam.
Znao sam za svakog od njih gdje se nalaze i šta rade.

On...on se ubijao načisto.

Nazvao sam ga na njegov telefon i da je znao da ga ja zovem ne bi se javio.

"Halo?", rekao je nekako mrzovoljno.
"Ispred tvoje kućice sam.", uzdahnuo je i prekinuo poziv. Nakon par sekundi ljestvice su se spustile pa sam se polako popeo.

Kada sam stao na noge povukao je ljestvice nazad i vratio se u kućicu.

Ušao sam za njim i zatekao flašu votke na stolu.

Pola votke je falilo.

Sjeo je na dvosjed i prošao rukom kroz kosu. Podigao je glavu i pogledao me.

"Najebao sam Namjun. Mrtav sam čovjek.", glas mu je pucao. Imao sam osjećaj da će početi plakati.
Ćutao sam.

"Evelin nešto zna, zar ne? Ti si shvatio?", upitao je.
"Shvatio sam da te je njena majka poznavala, samo nisam shvatio kako.", rekao sam i sjeo do njega.
Uzeo sam gutljaj votke koja mi je zapekla grlo. Nasmijao se.

"Ni ja nisam znao ali sjetio sam se. Njen otac...", zastao je.
"Zevs?", upitao sam. Klimnuo je glavom.
"Preko njega znam njenu majku. Imao sam 5 godina kada sam upoznao Evelin.", rekao je.