Mafijaški spoj II: Povratak otpisanih.

45.

Evelin

Zadržala sam dah na momenat dok sam leđima bila okrenuta prema vratima.

Okrenula sam glavu i vidjela nečiju figuru kako žurno trči prema wc šolji, i iako nisam od zamagljenih stakala kabine mogla razaznati ko je, pretpostavila sam da je to bio, "Jimin.".

Otvorila sam vrata tuš kabine i uzela peškir obmotavši ga oko sebe.

Jungkuk

Grad je bio prilično prazan.

Vozio sam se preko 200 km/h kroz glavne ulice Seoula, kojima se, zajedno sa mnom, vozila 3-4 vozila.
Počeo sam usporavati te sam skrenuo u već dobro poznatu ulicu.
Sakrio sam motor iza starih kontejnera, kao u dobre stare dane. S tim da se neću dugo zadržati, gospođa Šo mi neće ujutru prigovarati.

Prišao sam vratima te pakleno crvene zgrade.

Prelazio sam prstima po pločicama interfona dok se nisam zaustavio na njenom imenu.

Nari.

Naslonio sam čelo na hladnu ploču koja se nalazila iznad interfona i duboko udahnuo. Godine su prošle.

Pritisnuo sam dugme te se čulo prigušeno zvono.

Zatvorio sam oči i čekao.

Jimin

Dobio sam ogromnu potrebu za povraćanjem.

Uletio sam u kupatilo i kleknuo pred wc šolju.
Podigao sam dasku i bio spreman za izbacivanje svega što se komešalo u mom želucu, kada sam osjetio sitan i mokar dlan na svom čelu. Nasmijao sam se, momenat prije nego je i sam đavo izašao na moja usta.

Evelin

Spustio je dasku i pustio vodu.

Ćutke sam sjela do njega i pokušala uhvatiti njegov pogled koji je bio odlučno prikovan za pod.
"Jimin.", dozvala sam ga, misleći da će me pogledati, ali nije to uradio.

Prošao je rukom kroz kosu i zatvorio oči.

"Reci nešto.", rekla sam tiho i naslonila svoju ruku na njegov obraz. Bio je vreo.
"Jesi li dobro? Imaš temperaturu.", nesigurno je podigao pogled i umorno me pogledao. "Možeš li ustati?", upitala sam.

Jungkuk

"Ko je?", tišinu je presjekao njen pospani glas na šta sam se trgnuo i otvorio oči. Nasmijao sam se.
"I dalje se držiš obećanja.", rekao sam tiho osvrnuvši se ne bi li neko naišao.
"O čemu pričaš, kakvo obećanje? Ko si ti?", upitala je zbunjeno.
"Obećanje da nećeš više nikome nikada otvoriti vrata dok ne pitaš ko se nalazi ispred istih.", šapnuo sam. Usledila je kratka tišina. "Jungkuk?", rekla je drhtavim glasom. "Došao sam ti samo reći da sam živ i da sam se vratio. Bilo mi je potrebno da mogu da zaspim.", zastao sam. Ćutala je.

"Idem sad"
"Čekaj.", zaustavio me je njen glas pomiješan sa šuštanjem interfona.

Stajao sam metar od interfona i čekao da nešto kaže.

Uzdahnuo sam, već spreman da odem, kada su se vrata zgrade otvorila.

Stajala je zaleđena u pidžami i bosih nogu pogleda prikovanog za mene, a crna kosa joj se talasala na povjetarcu. Zadržao sam dah i zagledao se u njeno lice. "Jungkuk.", rekla je u nevjerici.

Htio sam joj prići.
Zagrliti je.
Poljubiti.
Proći rukom kroz njenu crnu kosu.

Ali sam samo stajao bez mogućnosti da se pomjerim.

Krenula je prema meni kada sam potrčao, podigao je i unio u zgradu kao kuče.
Spustio sam je polako tako da stoji na mojim patikama a ne hladnom betonu.
Moje ruke su se automatski našle oko njenog struka, a njene na mojim prsima. Trudio sam se da ne udišem vazduh kako ne bi osjetio Red Vanilla, Zarin parfem, koji bi otvorio sef sa svim osjećanjima koji sam godinama držao zatvorenim.

Posmatrala me je svojim smeđim očima.

"Zašto si otišao?", upitala me je.
"Nari, kasno je. Znaš kakva je živčana gospođa Šo.", šapnuo sam.
"Zabole me za gospođu Šo.", rekla je na šta sam je okrenuo i stavio ruku na njena usta. Naslonio sam glavu na njenu i zatvorio oči. Mogao bih ovako čitavu noć.