Evelin
"Šta ti je bilo u glavi?", upitao me je Namjun, dok je prolazio pored mene. Zatvorila sam vrata i okrenula se prema njemu.
"Nisam ga htjela ubiti.", slegnula sam ramenima. Podigao je jednu obrvu i naslonio se na zid do prozora.
"Osjećanja su mi preovladala. Nisam imala kontrolu.", čak i sad, ruke su mi se tresle. Uzdahnuo je duboko i skrenuo pogled.
"Trebam li pitati šta se desilo?", odmahnula sam glavom.
"Samo pusti da teče. Imam sve pod kontrolom.", prošla sam rukom kroz kosu i izvukla sam lažni osmijeh. Odgledao me je od glave do pete.
"Izgledaš užasno.", rekao je a sve što sam mogla u tom momentu uraditi je da se nasmijem. Iskreno.
"Bilo je lakše dok si ti vodio sve. Ja...", zastala sam. "...imam finansije i uslove ali ne i talenat da vodim sve ovo.", uputila sam mu pogled koji je vrištao u pomoć. Klimnuo je glavom.
"Hoćeš da preuzmem?"
"Hoću."
"Znaš da će se to odraziti, zar ne? Mnogi su ovdje zbog tebe, ne mene.", slegnula sam ramenima. "Ti si nas i okupila Evelin a sada bježiš.", dodao je.
"Onaj ko je došao zbog mene tu će i ostati. Tražim tvoju pomoć Namjun. Bar 50% da dijeliš tu titulu sa mnom jer ti si kroz to prošao a ja sam...", gledao me je dok je prstom prelazio preko nosa.
"Ja sam zelembać.", rekla sam već očajno. Nasmijao se i podbočio dok je laganim koracima išao prema vratima.
"Možemo zajedno, što da ne? Samo se suzdrži da ne napraviš neko sranje.", naslonio je ruku na kvaku i otvorio vrata.
"Već sam ga napravila.", zastao je i okrenuo se. "Evelin.", izgovorio je moje ime sa trunkom razočarenja ali njegov pogled je govorio da nije iznenađen.
"Dala sam Jiminu zadatak da se vrati u Zevsovu rupu i da me izvještava.", sjela sam na krevet i savila jednu nogu dok je druga visila.
"Poslala si ga u smrt zbog grijeha koji nije njegov. Ili si sebe osudila, nisam baš siguran.", vratio se u sobu i zatvorio vrata.
"Nisam ni ja. Ovo mi je sve tako..."
"Čudno.", dopunio me je. "To je ljudski. Da si prihvatila to kao dobar dan, onda bi se tvoj razum ozbiljno dovodio u pitanje.", rekao je i sjeo do mene.
"Plan mi je bio završiti sa Zevsom i onda početi novi život. Bez metaka. Danju bi radila u nekoj zagušljivoj kancelariji a noću bi živjela u kućici pored mora.", zatvorila sam oči.
"Da li je Jimin u tom planu?", upitao je.
"Sad preispitujem svaki dio tog plana."
"Ne znaš šta bi radila?", odmahnula sam glavom.
"Neko neće izaći živ iz ovoga. Brinem i za Jimina, ipak mu je to otac.", ugrizla sam se za unutrašnjost obraza.
"To ne igra veliku ulogu.", rekao je tiho.
"Kako ne igra? To je Zevs, Namjun. Može ga okrenuti protiv nas bilo kako.", protrljala sam sljepoočnice i uzdahnula.
Nasmijao se.
"Ti i Jimin ste odrasli zajedno, igrali se sa istim igračkama. To ti nije rekao, zar ne?", upitao je i počešao se po ramenu.
"Ne."
"To je zato što mu nisi dala. Poznajem te dovoljno dugo da znam da bukneš u 3 sekunde i da si prokleto tvrdoglava. Ne možeš čitav život tako da živiš. Od svoje tvrdoglavosti i od svojih iluzija koje sama stvoriš.", blago me je čvoknuo po glavi. Ćutala sam, to mi se činio kao najbolji odgovor.
"Što se tiče dijela u kojem neko neće izaći živ iz ovog rata, slažem se, biće žrtvi. I to je normalna stvar u našem svijetu. A ako Zevs okrene Jimina, može ga okrenuti samo protiv nas.", rekao je i ustao sa kreveta. Približio se vratima i naslonio ruku na kvaku.
"Zapamti šta ću reći. Zevs nikada neće moći okrenuti Jimina protiv tebe. Nikada."
Vrata iza njega su se zatvorila i ostala sam sama sa svojim mislima između 4 zida.
Nisam pronalazila neko značenje u njegovim riječima. Možda ga ne može okrenuti protiv mene ali ga zato može ubiti. Ili mene.
"Prokleti hladnokrvni gad.", šapnula sam. Bilo je vrijeme da sredim svoje sranje. Od glave do pete.
أنت تقرأ
Mafijaški spoj II: Povratak otpisanih.
حركة (أكشن)Nastavak priče Mafijaški spoj. Nakon Evelininog odlaska burne stvari su se dogodile. Dok je ona uspješno obavljala posao Specijalca u Španiji, stvari u Koreji su se prilično raspale. Ništa više nije bilo isto. Nakon što dobije bitnu informaciju o...
