Mafijaški spoj II: Povratak otpisanih.

10

Zvono. Telefon. Moj telefon.

Otvaram oči i gledam u prozor. Zrake sunca su se lagano prikradale mome krevetu padajući na sve strane sobe osim na moju stranu. Bilo je zagušljivo u sobi te sam poželila da sama ustanem i pustim zrake sunca da udju unutra.

Kao i malo vazduha.

Pružila sam ruku i uzela telefon.
Bio je to broj korejske govornice. Javila sam se.

Jimin
________

Dugo je zvonilo. Gledao sam kišu koja je padala oko mene dok sam se tiho šćućurio u govornici. Hladnoća je prolazila čak i kroz staklena vrata i uvlačila mi se ispod kože.

- Halo?- oglasio se njen pospani glas od kojeg je jeza prostrujila kroz moje tijelo.

Koliko je godina prošlo?

Ćutao sam, samo sam htio da joj čujem glas.
- Ko je to?- upitala je ponovo. Duboko sam uzdahnuo.

- Jimin?- kao da je čula moj uzdah, dozvala me je.

Nasmijao sam se nečujno te spustio slušalicu i vratio je na mjesto. Izašao sam iz govornice i krenuo nazad prema kućici na drvetu u prokletoj gustoj šumi.

Evelin
________

Čula se kiša u pozadini kako lupka od stakla govornice. Odjednom, srce mi je zakucalo jače a neki čudan osjećaj je prošao kroz mene.
- Jimin?- nešto me je natjeralo da ga dozovem. Da li je to Jimin?

Poziv je prekinut.

Sada sam bila sigurna da to jeste bio Jimin.
Nasmijala sam se a suza je tiho skliznula niz moj obraz.

On zna, sve zna.

Odjednom, vrata se otvaraju te automatski brišem suzu sa lica. Kada sam podigla pogled ugledala sam kapetana Huampu. Nasmijao se.
- Kako si Evelin?- upitao je.
- Sjajno kapetane, kako se držite bez mene?- glas mi je malo neprimjetno zadrhtao.
- Pa, tvoje mjesto u kamionu je prazno pa je neobično tiho. Boli li te?-
- Ma ne.- rekla sam sarkastično te smo se nasmijali. Huampa mi je više bio drug nego kapetan i mislim da je on mene isto smatrao svojim prijateljem. Prvog dana smo se shvatili te je sve išlo kako treba.
- Došao sam da vidim kako si i da te povežem sa starom ekipom iz Koreje, žele da razgovaraju sa tobom.- rekao je.

Klimnula sam glavom te je izvukao telefon iz svog zadnjeg džepa gdje ga uvijek drži, pa samim tim i razbije. Taj je promijenio mnogo telefona u istoriji svoga života.

Ukucao je par brojeva te mi pružio telefon. Naslonila sam ga na uho i tiho iščekivala odgovor.
- Dobar dan Huampa, kako si?- čuo se sad već promukli glas kapetana Ostina. Nasmijala sam se.

- Znaš ti dobro kako sam ja izbjeglice iz španske pustare.- oponašala sam glas Huampe i izgovorila rečenicu koju je stalno upotrebljavao u razgovoru sa kapetanom Ostinom.
Čula sam njegov grohotan smijeh i pogledala u Huapmu koji se zacrvenio sa rukom na ustima. Ispustila sam kikot te se vratila svom starom glasu.
- Dobro sam kapetane, Vi?- upitala sam na šta se smijeh u pozadini prigušio.
- I mi smo sjajno znaš.- čula sam Džeksonov glas te je ponovo uslijedio smijeh. U svakoj situaciji koja se iz neozbiljne vratila u ozbiljnu, Džekson je morao da je vrati u neozbiljnu.

Glavno, nepisano pravilo.

Onda sam primjetila nešto, moj vulkanski sluh.
- Gdje je Hečan?- upitala sam. Ostin se nakašljao.
- Otišao je.- rekao je Kai.
- Gdje?- zadrhtala sam i prošla rukom kroz kosu.
- U Španiju. Trebao bi večeras biti u Barseloni.- rekao je Džekson.

Sranje.