Fireproof

Chapter 14

I dalje ne prestajem da trčim. Osećam se užasno, jer bežim od svojih roditelja, ali izgleda da je to sada jedini način da se izvučem iz ovoga. Na trenutak zastanem. Ovo je najveća glupost, koju sam mogla da napravim. Da li zaista bežim zbog toga što žele da me isele? Sigurno imaju dovoljno dobar razlog za to. Ja sam bežala, jer.. dragi bože. Šta sam to uradila?
Ipak odlučim da dovršim ono što sam započela i nastavim da trčim i okrećem se par puta, da proverim da li tata ne ide za mnom. Tata se znatno promenio. Zapravo, sve se promenilo. 2 dana nisam bila kući i sve se okrenulo naopačke. Okrenem se još jednom dok se ne zabijem u nečija prsa.
„Everly!“ uhvatim se za obraz. Imam osećaj da mi je izbio zube. „Jesi li dobro, zaboga?“ podignem pogled i ispred sebe vidim dečka, kog sam ostavila na trotoaru i ne smislim dovoljno dobar razlog da mu se za to izvinim.
„Mike.“ Pukne mi glas dok to govorim, zato se kratko zakašljem i ugrizem za usnicu, kako bih sprečila suze.
„Boli li te?“ šta tačno? To što sam izneverila svoje roditelje, ili to što sam se sudarila sam tobom? – ipak ovo zadržim za sebe.
„Sve je u redu.“ Potrudim se da izlažiram osmeh. „Mike..“ uzdahnem. „Izvini.“ Mike podigne obrve.
„Zašto?“
„Kako to misliš zašto?“ zvučim grubo. Trebalo bi da se smirim. „Mike.. Ostavila sam te na trotoaru tamo a ti si toliko pažljiv i dobar, tako si nežan. To je najgluplja moguća stvar, koju sam ti mogla napraviti.“ Sada se osećam još užasnije. Prosto me je sramota.
„Hej, hej.. Nisi ti kriva. Bila si silom odvedena od mene.“ Prebaci ruku preko mog ramena. „Ali nemojmo sad u tome, uredu? Hoćeš li mi reći gde si trčala?“ nasmeši se.
„U..“ u.. misli, Everly. U prodavnicu? Aha, da, sigurno. U.. uhm.. šta ću da radim?
„U?“ Mike ponovi i izvine obe obrve prema gore. Počešem se po glavi. Nemam pojma šta treba da mu kažem.
„Nisam sigurna.“ Mislim da mi ipak treba neko kome ću da se poverim. Nisam sigurna da li je Mike prava osoba za to, ali u ovom trenutku je jedina. Ispovedam se Mikeu a on mi ponudi svoju kuću na par dana. Odbijem, ali on inzistira, tako da sam na kraju priseljena da prihvatim. Vožnja do njegove kuće ne traje dugo a ja nisam ni znala da tu živi. Kuća je raskošna i lepa i on tvrdi da tu živi sa sestrom. Ne sećam se Mikeove sestre. Mislim da mi nikada i nije pričao o njoj. Kaže mi da se zove Alexandra, ali da je mogu zvati Alex.
Osećam se čudno. Pristala sam da budem u Mikeovoj kući. Sve manje mislim da sam normalna. Nemam nikakvu garderobu ovde, Mike mi kaže da će mi Alex posuditi, ali osećala bih se neprijatno zbog toga. Ne poznajem tu devojku, živim u njenoj kući i još ću i njenu garderobu da koristim? To je odvratno i nevaspitano. Šta će misliti o meni?
Zazvoni mi telefon i vidim Louisevo ime na ekranu. Šta on sad hoće?
„Halo?“ kažem hladno.
„Gde si?“ shvatim da ne planira ni zdravo da mi kaže. Kroz mobilni se čuje prigušeni zvuk automobila. Vozi?
„Kod prijatelja.“ I dalje pokušavam da zvučim hladno.
„Gde?“ shvatim da traži tačnu adresu, koju nemam na planu da mu dam, tako da samo kratko uzdahnem i ne odgovorim ništa.
„Everly!“ zadere se u slušalicu.
„Šta je?!“ uradim isto.
„Pitao sam te nešto.“ Prevrnem očima i lupim šakom o krevet. Taj me lik toliko nervira da bih mogla da ga..
„I ja sam tebe često svašta pitala a nisam dobijala odgovore.“ Nasmešim se zbog ovoga što sam iznenadno rekla. Izgleda da mogu da budem i opasna.
Čujem kako uzdahne u slušalicu. „Gde si?“ ponovi.
„Mislim da je moje ćutanje bilo jasno. Neću da ti kažem.“ Zavalim se na krevet, jer shvatam da će ovo potrajati.
„Everly, molim te, nemoj da me ljutiš.“ Nasmešim se. Želim da ga ljutim. Tako jako to želim. Već mogu da ga zamislim kako uzdahuje i hvata se za glavu. „Jesi li pobegla?“ kimnem glavom i ako znam da ne može da me vidi. Baš zbog toga je i zabavno.
„Everly!“ povisi ton. „Reci mi da nisi kod onog smrdljivog Owensa.“ Prigušeno se nasmejem.
„Amm.. nisam sigurna da mogu da ti obećam da nisam kod njega.“ Opet se nasmejem. Ovo mi je zabavno. Zabavno mi je izluđivati ga. Čujem kako udari rukom o volan i promrlja nešto kao „Prokletstvo.“
„Slušaj me, imaš 10 minuta da spakiraš sve i pokupiš svoje dupe odande.“ Izvinem obrvu.
„Izvini? Ko ti je rekao da ću otići odavde?“ ovoga puta mi više nije smešno. Sada nervira on mene.
„Samo, molim te..“ prekinem poziv. Ne želim da ga slušam. Pobegla sam od roditelja zbog njega, ne planiram da ponavljam iste greške hiljadu puta. Telefon zavibrira još par puta i na kraju ga ugasim. Ne želim više da ga čujem. Jedino što zna jeste da pametuje i da radi sve da bi njegovoj guzici bilo dobro.
„Jesi li za kafu?“ čujem Mikea kako dovikuje iz druge sobe.
„Može.“ Kafa je možda jedina, koja može da me smiri nakon ovoga. I dalje ne mogu da verujem šta sam napravila vlastitim roditeljima. Možda bi trebalo da im napišem poruku? Ili ipak ne?
Louis’ POV.
„Boli me kurac, Niall. Moram nekako da se rešim tog Owensa, shvataš?“ udarim šakom o sto a Niall se trzne.
„Znam, stari. Ali na ovaj način nećeš rešiti ništa.“ Niall je uvek bio protiv toga da se viče na nekoga. Kada je bila reč o podsmevanju i sličnim stvarima, tu je bio prvi, ali kada je reč o svađama uvek se držao sa strane. Možda je zbog toga i bio jedini, sa kojim je moglo da se priča. Sa ostalima je moglo samo da se pije. I da se vrši kriminal.
„A kako ću? Šta ti predlažeš? Da čekam da joj kaže, šta?“ povisim ton i kada shvatim da se to Niallu nimalo ne sviđa uzdahnem i pokušam da zvučim smirenije. „Ako ga prebijem, ubijem ili bilo šta da mu napravim, otići će da me prijavi. Kukavica je. I onda će se sve saznati. A ne sme.“ Pokušavam da zvučim smireno, ali su mi šake i dalje skupljene i trudim se da ne razbacam sve oko sebe i ne prebijem svakoga u ovom baru.
„U šta si se ti uvalio, čoveče.“ Niall se lupi po čelu. „Sve si nas doveo u opasnost. Najgore je što sve više ljudi zna za to. Delimično. Ne zna da je to ustvari nečiji život. Everlyn život.“ Stišćem šake sve više. Ne mogu da podnesem ovo što priča.
„Znam i kako treba da se izvučem iz ovoga? Šta ti predlažeš?“ podignem obrvu i pogledam ga. On otpije još jedan gutljaj.
„Ne znam, brate.“ Stavi bradu na šaku. „Možda da joj izlažiraš ljubav i onda joj sve kažeš? Zaljubljena žena će ti sve oprostiti.“
„Everly nije obična zaljubljena žena.“ Sigurno mi to ne bi oprostila. Ona je potpuno drugačija od svih. Verovatno bi mi lupila šamar, toliki da se ne bih digao 200 dana i onda bih se probudio u zatvoru na Marsu. Učinila bi sve da mi se osveti.
„Ti je poznaješ najbolje.“ Istina je. Poznajem je jako dobro. Znam svaku sitnicu o njoj. Baš sve. Ali i dalje ne mogu da je pročitam. Ne znam kako da se ponašam u njenom prisustvu. ne znam da li želi nešto više od mene ili želi da zbrišem iz njenog života. Tu devojku je nemoguće razumeti. Ona je toliko sakrila svoje emocije, da je to strašno i neverovatno. Nikada nisam upoznao nekoga kao što je ona.
„Znam!“ ustanem sa stolice i lupim šakom o sto, toliko snažno, da se Niallov viski prosuje. „Teraću je od sebe.“
„Kako to misliš ’teraćeš je’? šta misliš time postići?“
„Teraću je. Zbližili smo se za ova dva dana jako. Ona čak i misli, zapravo, sigurna je, da sam je poljubio i neće moći da se odlepi od mene. Tražiće me, ići će za mnom i biće zaokupirana time i neće slušati ostale.“