Fireproof

Chapter 6 - Family

Sunčani zraci, koji prolaze kroz prozor me bodu u oči i rukom prelazim preko meke posteljine ispod sebe. Namestim jastuk, s’ odlukom da i dalje spavam, ali onda razmislim da ipak neću. Sednem na rub kreveta, još uvek zatvorenih očiju, sedim tako par sekundi i odlučim da ustanem, ali me imaginarne ruke od kreveta povuku na trag i bacim se leđima na krevet. Protrljam oči i konačno ih otvorim. O Bože. Shvatam da to nije bila najbolja ideja. Nalazim se u nepoznatoj beloj prostoriji i imam užasnu glavobolju, šta se dođavol.. o moj Bože. Brzo se uhvatim za odeću i shvatim da je još na meni, uzdahnem, ali dođavola, nije moja.. u redu, Everly, smiri se i razmisli. Šta se to sinoć desilo? Plakala si, uredu, šta je onda bilo? Ušla si u Louisovu kuću i pristala si da prespavaš, ali.. da! To je to! Razlila sam po sebi šampanjac tokom, Bog zna koliko čaše i Louis mi je pozajmio svoju odeću. O da, dobro je, pobogu. Ali.. čekaj malo. Gde je on? Zar nije spavao pored mene? Jer mogu da se kladim da jeste. Pogledam se u gledalo u nameri da nakon toga odem da ga potražim. Dragi bože. Ja sam spavala u njegovoj košulji i kratkom šorcu, koji kao da i nije tu? Uredu, mogu da izađem takva pred njega. Sigurno to i nije tako strašno, pošto me je već video. Odlučim da izađem iz sobe i sve što ispred sebe ugledam je.. vau. Je ogroman hotelski hodnik sa milione soba i još uvek ne mogu da verujem da ovaj čovek sam živi ovde. Ako bih ga tražila idući iz sobe u sobu, sigurno bi mi trebalo više od 3 sata da sve obiđem, tako da sam iz trećeg pokušaja već odustala i sišla dole. Ne poričem ni to, jako teško sam našla stepenice, koje bi me odvele dole. Mogao je da napravi lift, zar ne? odlučila sam da skuvam sebi kafu, samo je bilo problema naći mašinu za pravljenje kafe?odlučila sam da uključim televizor i promenim na muzički program, dok sam tražila preparat za kafu. I najveća e ironija, što mi je sve vreme bio ispred nosa. Nasula sam smeđu tečnost u plastičnu čašu i zaplesala. Prisetilo me je to na knjigu „50 nijansi siva“, sada bi Kristijan Grej došao i udelio mi komplimente, ali očigledno je da Louis neće ni doći a kamoli da mi deli komplimente. Primetila sam šampanjac ispred sebe i setila se jučerašnje večeri. Nisam se ni javila kući, da neću dolaziti. Ali pošto nisam lepo završila s’ mamom, verovatno je pomislila da sam u svojoj sobi. Sećam se kroz maglu jučerašnjih događaja, ali se sećam, i to je još uvek dobro. Iz razmišljanja me je prekinula moja omiljena pesma od Jamesa Blunta – You’re Beautiful i pojačala sam koliko god sam mogla i plesala sam dok mi sav vazduh nije izašao iz pluća. Kada se pesma završila čula sam neprikidno zvono na vratima i nisam znala šta treba da napravim. Ako ne otvorim – neće biti ispravno, jer čujem zvono i oni znaju da je neko kod kuće. Ako otvorim – neko će me videti u Louisovoj odeći, raščupane kose i maskare posvuda. Okej, dakle, otvoriću. Sigurno je poštar, ko bi inače dolazio ovako rano? Zahvatila sam kvaku i doživela srčani udar.
„Iznenađenje!“ ispred sebe sam, na svoju nesreću, videla nasmejanu porodicu(rekla bih), od 8 članova i nekako sam sve manje verovala da je to porodica. Osmesi su im opali, kada su zapazili mene na vratima, umesto osobe, koju su najverovatnije očekivali. Nisam znala kako na ovo treba da odgovorim, pa sam rukom popravila frizuru, koja je bila u punđi i jezivo – i ako je trebalo biti prijatno – se nasmešila.
„Mogu li nekako da vam pomognem?“ brineta, koja je stajala ispred mene, je u istom trenutku pocrvenela i to, na moju veliku žalost, od ljutnje. Imala je oko 40 godina rekla bih i mislim da je mogla da bude Louisova mama.
„Ti? Ti da mi pomogneš u kući mog sina?“ okej, to je bio malo neprijatan odgovor. I neočekivan.. i..
„Ja sam Charlotte, možeš me zvati Lottie.“ Plavuša se bacila ispred mene, očigledno se osećajući neprijatno zbog mamine reakcije i verovatno ju je zato i prekinula. Prihvatila sam njenu ruku i nasmešila se.
„Everly.“ Odjednom je nastala grobska tišina. Jesam li rekla nešto pogrešno? Face svih ispred mene su bile u obliku slova ’o’ i nisam imala pojma kako treba da reagujem na to. Lottie je prva stigla da reaguje i predstavila mi je svakog od njih.

Louisova mama je bezobrazna brineta po imenu Johannah i zaista je zanimljivo što se moja mama zove Joanna. Male bliznakinje se zovu Phoebe i Daisy, mali blizanci Doris i Ernest a sestra - brineta Fizzy. Otac im se zove Dan.
"Uđite, ovaj.. Uđite slobodno." je sve što sam uspela da kažem i ako je sve što sam u tom trenutku želela, bilo da odu. Stay cool.
Osećala sam se neprijatno zbog svoje odeće, tačnije, Louisove odeće na sebi, oni mogu pomisliti bilo šta. Sve što me je zbunjivalo u tom trenutku bili su pokloni. Gomilu poklona. Možda imaju slavu ili? Oh, Louis, gde si u ovom nezgodnom trenutku?
Svi su se smestili na svoja mesta u dnevnom boravku a ja sam odlučila da ću ostati prijatna i ponuditi im piće, ali gospođa Johannah se osećala previše 'domaće' u ovom trenutku i sama je otišla sebi da nasuje vode.
"Izvini zbog nje." obratio mi se gospodin Dan. "Jednostavno je takva i ne možemo joj ništa." bila sam zahvala Bogu i ocu i svetom Petru u tom trenutku, jer je bar neko bio prijatan prema meni. Zapravo bih mogla i da zgotivim ovu porodicu da je i gospođa Johannah poput svih njih.
"Uredu je, razumem je." naravno da je razumem. Nepoznata devojka se pojavila na vratima njenoga sina i služila je. Isto bih napravila da sam na njenom mestu. Valjda. Da li bih? moram da prestanem da razmišljam o tome.
"Gde je moj sin?!" gospođa Johannah se vratila iz kuhinje sa drekom. Gde je njen sin? To bih i ja volela da znam.
"Uhm.." šta treba da joj odgovorim? Da ne znam?
"Pitala sam te nešto." zašto mora da bude tako neprijatna?
"Ovaj.. Brzo će se vratiti.. Izašao je samo.. Da kupi.. Neke.. Neophodne stvari.. Za.. Kuću." rekla sam isprekidano češajući se po glavi. Gospode, koliko neprijatna situacija.
"Nego.. Jel želite da vam spremim nešto.. Za doručak? Mislim.. Ako niste.. Doručkovali?" mogu li da počnem da pričam normalno? Šta se ovo dešava sa mnom? Ne mogu da sklopim rečenicu uopšte.
"Da, hvala. Pomoćiću ti." rekla je Lottie i ustala sa kauča. Johannah je sela na njeno mesto.
"Idi se presvući, ako želiš." šapnula mi je kikotajući se zbog mog smešnog jutarnjeg stajlinga i kada sam pogledala na sebe, zaista sam izgledala očajno. Hitno mi treba druga odeća.
"Hvala ti. Mislim da bi bilo neophodno." namignula sam joj, smejajući se i otrčala sam niz stepenice. Jako teško se snalazim u ovoj kući i kamen mi je pao sa srca kada sam se stvorila sama u ogromnom hodniku bez milion očiju na meni. Kako sada da se opravdam da nisam Louisova devojka? Ali ono što me više brine, gde je prokleti Louis?! Otrčala sam do sobe i brzo skinula sa sebe belu košulju i kratak šorc. Stala sam pred ogledalo i ugledala sebe u crnom čipkastom grudnjaku i gaćama istog dezena. Hvala Bogu što me je mama nagovorila da kupim nešto što nije bebeće, s' obzirom na to sa imam 20 godina. Okretala sam se polako i promatrala svoje telo, ne mareći što se dole nalazi velika porodica, koja me očekuje. Pogledala sam na svoju tamnu nogu, koja polako zarasta. Više i ne izgleda tako loše, samo je koža crvena i ima ogromne fleke posvuda. Sviđa mi se što je nakon toliko vremena konačno počela da izgleda na nešto. Okrenula sam se leđima ka ogledalu i pogledala svoju zadnjicu. I ne izgleda tako loše. Ima gomilu celulita, ali njen oblik i nije tako loš. Uhvatila sam se za nju u trenutku kada je neko otvorio vrata. Skočila sam brzo i ugledala Louisa, koji se nasmejao onako kao da je pokušavao da kaže 'video sam to.' Shvatila sam, da sam i dalje u grudnjaku i gaćicama i brzo sam uzela pokrivač u ruke i obmotala ga oko sebe.
"Setiću se, da sledeći put treba da kucam." nasmejao se i ako znam da je u sebi mislio 'sledeći put definitivno neću da kucam.'
"Gde si čitavo jutro?" promenila sam temu i uhvatila u ruke svoju odeću od juče.
"Tek je 10 sati, još je jutro." da li on to pokušava da me provocira?
"Kako god, zašto nisi bio tu?" uhvatila sam pantalone i brzinski ih navukla na sebe, još uvek držajući pokrivač kako bi pokrio gornji deo mog tela.
"Misliš - gde si bio da me izbaviš od tvoje grozne porodice?" nasmejao se i okrenula sam se prema njemu.
"Znaš da nisam tako mislila." o, da, jesam. Uzela sam majicu sa kreveta i u trenutku kada sam pokušavala da je navučem, pokrivač mi je ispao iz ruke i celu me otkrio.
"Treba li ti pomoć oko toga?" da, ti sigurno možeš da mi pomogneš.
"Mogu sama." odgovorila sam i pokušala ponovo. Ovaj put sam uzela majicu sa poda i čim sam se podigla, pokrivač se našao na podu.
"Ma zajebi ovo!" zaderala sam se i uzela majicu, ne mareći za to što stojim gola ispred njega.
"Odkad to psuješ?" obratio mi se sa osmehom a ja sam ostala šokirana. Psovala sam. Odkad to psujem? Možda psovanje i nije takav greh. Pa svi ljudi psuju, zašto ne bih mogla i ja ponekad?
"Od kad je šampanjac počeo da mi se sviđa." odgovorila sam samouvereno. Po Louisovom izrazu lica sam videla da mu se to sviđa a moram da priznam da ni ja nisam imala ništa protiv. Ipak, želela sam da se uklopim, zar ne?

"Požuri, nemam sto godina." okrenula sam se prema njemu a on je imao taj čudan izraz lica.
"Šta se tebi desilo, crna štreberko?" A zaista, nekao mi to 'štreberko' više ne stoji. Ako bih bila štreberka, onda jedino crna štreberka. Ne znam da li je bilo u pitanju to što sam popila šampanjac i napravila veliki korak u svoj životu ili to što sam u Louisu našla nekoga, kome mogu sve da ispričam. Kod kuće nisam to imala. Moji roditelji i nisu imali preterano puno vremena za mene, oduvek su radili i ceo njihov život se svodio na novac. Novac, novac, sve se vrtelo oko novca. A Louis ima novac, previše novca, što je i više nego očito, ali ga to nije briga. Uopšte mu to nije važno i njegov svet je sasvim običan. I to mi se sviđa na njemu.
U tišini smo otišli dole i odlučila sam da ne uputim nikakav pogled nikome u dnevnom boravku. Možda su konačno došli trenutci u mom životu kada odlučim da ojačam i pronađem sebe. Jer dosad nisam pronašla sebe i mislim da je to i više nego očito. Puno se bolje osećam kao loša devojka, nego kao tiha i neprimetna. Početi raditi loše stvari, možda to i nije toliko loše za veliku promenu u mom životu. Možda je to ono što oduvek tražim. Nasmejala sam se mojim mislima i pridružila se Lottie u kuhinji.

(Ja se jaaaaaako izvinjavam što tako kasnim sa nastavkom, ali znate već dobro poznati razlog.. škola. Nisam imala vremena nikako izvinite stvarno. Uživajte u nastavku, ovaj nastavak je jako bitan jer ovde počinju trenutci kada Everly pronalazi sebe i još nešto, ali to neću da vam otkrijem. Molim vas ostavili i komentar, zanima me kakvo mišljenje imate o priči i treba li nešto da promenim. Možete i da mi date ideje, kako bi vi volela da se priča nastavlja. Love you all xx

I ne zaboravite, vote!)